Potresna ispovest Vide iz kovid bolnice, koja je skinuta sa respiratora: "Sine, vratiće se majka!"

Emotivna ispovest Vide Pavlović iz Sirogojna potresla je društvene mreže... Žena koja je skoro mesec dana provela na respiratoru, detaljno opisuje kroz šta je sve prolazila

Njena zahvalnost ganula je srca mnogih lekara. A pacijentima je ulila nadu i potvrdu da nije lekarska briga rezervisana samo za odabrane, već da je humanost i ljudskost naših doktora i medicinskih sestara još na snazi. Ovo je autentična priča Vide Pavlović koja je ležala 20 dana u kovid bolnici na Banjici i koja je skinuta sa respiratora...

Preporučujemo

- Ja sam Vida Pavlović iz Sirogojna, sela na Zlatiboru poznatog po Muzeju na otvorenom Staro selo Sirogojno. To je muzej narodnog graditeljstva, ali i legendarnih vunenih džempera sa motivima srpske narodne radinosti Sirogojno, koji su ime ovog sela učinili poznatim u svetu. Već više od 20 dana ležim u Kovid bolnici na Ortopedskoj klinici u Beogradu, odeljenje Deveta radna.

Ovim putem želim da se zahvalim doktorima, koji su uz nemoguće uslove, u skafanderima, vizirima, maskama, uz ogromnu posvećenost, uz veliku, veliku stručnost, uz nesebičnost koja se danas retko u životu sreće, posvećuju svakom pacijentu, ništa ne propuštajući slučaju. Svaku i najmanju promenu zdravstvenog stanja proprate i prekontrolišu. Ako je potrebno, presede uz krevet pacijenta i celu noć. Stigla sam u ovu bolnicu kao životno ugrožen pacijent. Hvala dr Krivokapiću koji me je preuzeo iz saniteta.

Kao nekog kome je život u opasnosti, prebacili su me odmah u šok sobu...

Agonija je trajala danima, iskašljavala sam krv

Te prve noći su se četiri doktora, kojima na žalost ne znam imena, borili za moj goli život uz veliku profesionalnost, humanost, stručnost, nežnost, sa pažnjom i ljubavi i uz mnogo podrške. Mnogo im hvala, spasli su mi život i nemam reči, nema tog teksta kojim mogu da im za sve što su pružili, uzvratim, osim neka ih bog čuva. Život mi je te noći bio spasen ali se borba nastavlja. Stavili su me na kiseonik, 8 litara.

Počinjem da iskašljavam krv, imam nesnosne bolove u glavi, visoku temperaturu, gorim, sve me boli, svaki mišić, koska, kao da sam u paklu... imam snažne napade kašlja, psihički sam slaba, bez snage i želje, bez nade, nezainteresovana da li ću se oporaviti...

Dominira misao da umirem i da će jedino tako prestati sve što sam u tom trenutku doživljavala...

Nejasna su i sećanja na neke dane i noći..

"Diši, diši, diši!" bodrili su me doktori

Ostalo mi je u ušima i glavi kako mi različiti glasovi viču "Diši, diši, diši!"  I onda počinjem da se osvešćujem, da shvatam te ljude, doktore i sestre, koji su vrlo uporni u bodrenju, čije reči podrške su se nekako probile do moje svesti...

Zarazio se i moj muž, koji je u užičkoj bolnici, na kiseoniku, sa upalom pluća. Moj sin se takođe razboleo, ima upalu pluća, ali je kod kuće na lečenju, snaja gubi osećaj ukusa, a imaju četvoro dece...beba od 13 meseci, ostali imaju 3, 6, i 8 godina. U Njujorku mi je od Kovida umro brat od tetke u 53. godini!

Moj stric, pesnik Manojle Gavrilović takođe umire na respiratoru na Zvezdari!!

Opet sam psihički pala!

Te noći mi se stanje pogoršava, opet sam na tankoj liniji života, doktor Aleksandar Đekić, bdi uz moju postelju cele noći..Hvala mu do neba, i dalje!

Sedeo je na mom krevetu, držao me za ruku, pričao mi, pričao i pričao, a sve u pokušaju da me ohrabri da izdržim!

Njemu to nije bilo u opisu radnog mesta niti je razmišljao o svojoj relativno maloj plati- jer nije plaćen  sigurno da mentalno stimuliše bolesnike da izdrže tu kritičnu noć sedeći im na postelji i držeći ih za ruku, samim tim držeći ih u životu! Uspeo je požrtvovanošću da mi probudi iz magnovenja, letargije koja je mirisala na smrt, kojoj sam bila tako blizu, i osnaži mi volju za životom! I on, kao i ostale njegove kolege...svi su se ponašali ljudski, čovečanski u najfinijem obliku tih reči. Bili su neumorni, pažljivi. 

Moram da istaknem i načelnicu Devete radne, dr Radu Mašković, koja se posvećivala svakom pacijentu i imala vremena i strpljenja, da nam kao brižan roditelj malom detetu, odgovori na svako pitanje, bilo da je reč o Kovidu ili nekoj drugoj bolesti. Obilazi svakog dana u svojoj smeni i po 10 puta svakog pacijenta, bez obzira što ima, na primer u toku jedne noći, i više od 40 novoprimljenih zaraženih.

Lekari su me spasli

Svi smo, koliko nas ima, bili predmet njene pažnje, brige, i stručne i lekarske, ali i ljudske. Čuvaću je u najdivnijem sećanju! A šta da kažem o predivnim medicinskim sestrama! Sve, uz osmeh! Svakog od nas saslušaju, strpljivo i mirno, odgovarajući na milion naših bitnih i nebitnih pitanja. Zadivila me njihova stručnost i preciznost, svakom su u sekundi tačno na vreme davale terapiju, merile temperaturu, kiseonik, u menjanju braunila, jer su nam svima vene oslabile i onda su lako pucale... Noću nas obiđu od 20 do 30 puta... Da li i kako dišemo, kako se osećamo, da li nam nešto treba...To su uglavnom jako mladi ljudi i to je fantazija na koji način se posvećuju bolesnicima i profesiji!

One su Dajana Blagojević, Jovana Milić, Ivana Vukadinović, Sneža, Mira, Nina, Ana, Jelić, Mimidija... Neka oprosti neko ako sam ga ispustila u nabrajanju...Ipak sam ja pacijent koji se tek oporavlja... Želim da istaknem predanost prema nama i fizioterapeutima, sestrama koje su nam radile EKG, vrednim spremačicama, koje savesno i pedantno svaki dan osvežavaju, očiste i dezinfikuju prostor u kome smo smešteni...

Hvala i državi koja je obezbedila da imamo njih, ali i sve ostalo što nam je potrebno u borbi protiv ove opake bolesti. Eto, sada vidim koliko je ovo važno što imam samo za sebe aparat za kiseonik više od 20 dana.... Ima i svega ostalog: toalet papira, ubrusa, sapuna, maski, posteljina se redovno menja! Te divne sestre i doktori, sve rade, verujte uz osmeh, a ne može im biti sigurno prijatno da tako satima rade, u skafanderima, maskama, vizirima, po paklenoj vrućini...Vidim kako im znoj curi niz lice, kako im se magle naočare, ali njihove oči su nasmejane, iskrene, pune nade...

Hoću da zahvalim i firmi koja mi je svaki dan donosila vodu, limunadu, voće, lekove, vitamine, oni se bave dostavom hrane... Hvala i direktorki Mirjani Gagić. Zahvaljući se svima njima ja se vraćam u život. Hvala svima koji su za mene brinuli i neka oproste oni koje nisam pomenula, jer sam još uvek pacijent koji se bori za svoje mesto pod suncem. Hvala svima, jer život je mnogo lep!

U najtežim trenucima, samo mi je odzvanjala negde u podsvesti rečenica moga sina Veljka:" Vrati mi se, majka, vrati mi se, majka!"  VRATIĆE SE MAJKA!  Vida Pavlović 

Ako imate ispovest, priču, koju želite da podelite sa nama, javite nam se na mejl n.milosavljevic@telegraf.rs

(Telegraf.rs)