Ana je kao majka šestoro dece proglašena najlepšom mamom u Šumadiji: Sada je dobila i Vasiliju

Sreća porodice Spasić izgrađena je na ljubavi, požrtvovanju i slozi

Pozitivna atmosfera se oseća čim se „mašite za kapiju” porodične kuće Spasića i kročite u njihovo dvorište u Beogradskoj ulici u naselju Jabučar u Kragujevcu. Srdačnost, osmesi i potpuna opuštenost dok kućom i avlijom odjekuje dečiji žamor i galama u predvečernjoj ladovini ogromnih borova.

Preporučujemo

Veselo i živo na svakom koraku, a gosti su uvek dobrodošli i još bolje dočekani u devetočlanom domu Spasića. Darko (43) i supruga Ana, četiri godine mlađa, u vreme kada se višečlane porodice, pa čak i u ovolikom gradu mogu na prste nabrojati imaju sedmoro dece, šest ćerki i sina, piše portal Glas Šumadije. 

On radi već pune 22 pune kao tehničar u Hitnoj pomoći (od kad je odslužio vojsku), a supruga je po zanimanju ekonomista, ne radi u struci već u proizvodnji u firmi u obližnjem Petrovcu.

Preloman za njihovu vezu pokazao se baš njegov posao. Njenoj baki je pozlilo i Darko se sa ekipom Hitne pojavio na, pokazaće se „sudbonosnom terenu” u njenom dvorištu na Aerodromu. Sve se srećno završilo i po Aninu baku, a po njih dvoje pogotovo.

Znali su se i pre toga ali je „teren kod bake” baš „učvrstio” njihovo poznastvo i to za čitav život. Počeli su „aktivnije” da se viđaju, druže i izlaze… i odmah shvatili da su jedno za drugo. Verili su se posle samo 40 dana zabavljanja 12. maja na Svetog Vasilija Ostroškog 2002. godine, a uzeli već u novembru iste godine.

Godinu dana kasnije, rodila im se najstarija ćerka Milica (17) koja sad treba da krene u treću godinu Druge kragujevačke gimazije. Trenira atletiku u „Radničkom” i veliki je (ogroman) fan kluba „Crvena zvezda”.

U šali konstatujemo da ni njima, roditeljima (uz pomoć mlađih) nije lako sve da „pobroje”, ali se Spasići iskusno drže hronologije.

Teodora (zovu je posrbljeno Božidarka) rodila se godinu dana kasnije, 2004. godine. Sad ima 16 godina i učenica je specijalizovanog odeljenja za slikanje i dizajn enterijera u nekadašnjem VIŠ-u. Na jesen kreće u drugu godinu  i isto je zljubljenik u ateletiku.

Dve godine kasnije dobili su Anastasija (14) koja kreće u završni razred škole „Mirko Jovanović”. I ona trenra atletiku (trsokok i izuzetno je dobra u tome) ali voli i muziku. Svirala je klavir, peva u horu i igra u folkloru pri Hramu Svetog Save na obližnjem Aerodromu.

Potom je na dan Blage Marije „stigla” Marija (11) buduća učenica petog razreda u „Mirku” koja je nastavila porodičnu tradiciju što se tiče atletike, hora i folklora. Otac Darko ističe je (što se i vidi) da je najotresitija i najsposobnija i zaista ona služi goste, nosi kafe, skoknu do prodavnice i sve to očas, laganica…

Đurđija (ima pet punih godina) takođe je članica hora i folklora u crkvi Svetog Save a krenula je sa starijim sestrama u „Radnički” sestrama na program atletike za decu.

Sin Gavrilo (rođen baš na Arhangela) pre tri godine dokaz je teze da Spasići „nisu „jurili muško dete” jer im od 14. januara „pridružila” najmlađa Vasilija. Ona je rođena na Svetog Vasilija Velikog.

– Deca rođena na velike hrišćanske praznike „sama su sebi rođenjem dala imena” - sa osmehom ističu Ana i Darko.

Roditelji kažu da se deca lepo slažu.

– Naročito kada je „gusto”, u šali pričaju Ana i Darko ali i dodaju:

- Naravno da svako dete traži sebe i svoj sopstveni ’prostor’ što nije baš uvek lako u ovako brojnim porodicama.

Po njima prednost velikih porodica je baš ta što kada je potrebno naučili su da budu zajedno i da se udruže, lako i bez problema.

Decu su pak, oduvek vaspitavali da budu samostalna.

– Takav način nije pomogao samo nama kao roditeljima već i samoj deci. Jedno drugo su vodili u školu i na treninge, ističu Ana i Darko, dodajući da je jedno vreme čak četvoro njihove dece istovremeno išlo u  „Mirko Jovanović” što nije zabeleženo u istoriji škole da je pohađa toliki broj mališana iz jedne porodice. I sada njih četiri idu zajedno na trening, tri na hor i folklor…

Izađu da se prošetaju do grada ili parka, da nešto kupe, koriste same gradski prevoz…, jer roditelji ne stižu uvek svuda da ih odbace i prevezu (Darko ne bez ponosa ističe činjenicu da supruga Ana ima duži vozački staž od njega).

– Veoma je bitno što smo kod sve dece podsticali samostalnost, ne samo što je sada nama lakše, već što smatramo od samog početka da je takav način vaspitanja vrlo bitan za ljude u koje trebaju da izrastu, smatraju mama i tata Spasić.

Po njima odrastanje u velikim porodicama stvara i izuzetnu povezanost što je u mnogim situacijama prednost, ali svesni su da može da bude i mana i to velika.

– Ako se ne podstiče samostalnost i individualnost kod svakog dete onda ta i tolika „vezanost” može i da optereti decu. Onda teško da neko od njih ima želju, kako mi kažemo da „izađe iz čopora” i nešto promeni ili ode da studira u drugi grad jer može da ih muči utisak da su „napustili gnezdo”… A, da do toga ne bi došlo podstičemo njihove osobnosti i posebnosti. Koliko je složnost i zajedništvo lepo ne sme u vaspitanju da se zapostavi i ta druga strana individualnosti i samostalnosti, odaju nam tajnu uspešnog roditeljstva ljudi koji imaju sedmoro dece.

Tako vaspitavana deca nemaju problema u organizaciji svakodnevice i izvršavanju svojih obaveza.

– Naravno da smo život posvetili njima, tu nema govora… da imamo neki drugi život, pored njih, poseban…, samo za nas… Sem mojih svirki, što je prilika da dodatno zaradim za kuću u kojoj je sve podređeno deci i to zadovoljenju i podmirivanju osnovnih potreba, ne nekih „izmišljenih” ali to normalno i logično kada imaš sedmoro dece - pojašnjava EDarko koji se već više od dve decenije profesionalno bavi muzikom, peva i svira gitaru u „Epilogu”, a bio je i član brojnih kaver bendova.

Uspešno je pojao i duhovnu muziku u Katedralnom oktetu „Sveti Roman Melod” pri Sabornoj crkvi i danas je angažovan pri dečijem horu Sveti Sava u hramu na Aerodromu koji vodi sveštenik Ivan Antonijević, a koji pohađaju njegove tri ćerke: Anastasija, Marija i Đurđija.

Inače, oni kao devetočlana porodica nemaju neku institucionalnu pomoć od grada, države… „crno na belo” i tako to što se tiče stalnih kampanji, ministarstva i dušebrižništva u borbi protiv bele kuge. No, Spasići se na to ni ne osvrću.

Na pitanje da li su planirali tako brojnu porodicu odgovaraju zajedničkim snagama da su oduvek voleli da imaju više dece, troje-četvoro, više nego „standardne” porodice u današnje doba, ali priznaju da nisu planirali toliko veliku, dok im deca za stolom veselo dobacuju „da su premašili planove i to duplo”.

Po njima ključno je što su se uzeli veoma mladi u periodu kada nisu stigli da izgrade neke svoje posebne živote i zbog toga nikada nisu stigli da postanu „sebični prema sebi” već su svoj život „gradili” bukvalno uz decu i prema njima.

A, u kući Spasića za sve ima mesta pa devetočlano brojno stanje „udopunjuju” i dva psa ljubimca, labrador Kiki i maltezerka Mona.

U društvu porodica sa puno dece

Priznaju i da na odmore idu teško i retko, pretežno zbog novca, ali i mesta u kolima, dodaju kao internu pošalicu. Ipak, pre dve godine su kolektivno svi bili na Srebrnom jezeru u vikendici koju su im „pozajmile” prve komšije i super su se proveli sedam dana i baš „odmorili dušu”. Prošle godine su uspeli da „osvoje” i Kopaonik i to sa dvoje kola.

Što se tiče njihovog „brojnog stanja” i reakcija sredine, Spasići naglašavaju „da do njih stižu samo pozitivna mišljenja i reči hvale i podrške”. Okruženi su i druže se sa porodicama koje imaju puno dece (od troje do sedmoro) pa im to dođe kao slika „koja je upotpunjena”. Naravno da su svesni da ima i onih koju su u fazonu: „šta će im to?”, ali im je to baš pomoglo da budu odlučni i istraju na vaspitavanju dece da ne zavise od drugih i njihovog mišljenja.

Naravno najstarija Milica (i najglasnija i najautoritativnija) posle uvodnog dela („Zvezda šampion”) ističe da je sestre slušaju.

– Ja ih branim, dajem savete, ali i izgrdim kad treba… Ma, dobre su, slušaju… smejući se o(d)govara ona. Na pitanje kako postiže sve školu, treninge, decu… ne manje duhovito replicira da zato i trenira atletiku jer je „baš brza”.

– Snalazim se bez problema i uvek nađem vremena za ono što me zanima, kaže ona i dodaje da voli izlaske sa drugarima do grada ili Velikog parka. Ide i na utakmice u Beograd (sever, naravno) ali ne krije da se „tata ipak toga pomalo plaši”, naravno ne bez razloga.

– No, pokušaću da ga ubedim da odem autobusom na neku utakmicu sa drugarima, samouvrena je Milica koja je ovog leta uspela da odvoji i dva dana za branje borovnica u Natalincima.

Marija (kojoj tepaju Tik-Tok po omiljenoj aplikaciji) kaže „da je sve super i sve se može”.

– Volim da odem do prodavnice, sređujem, uživam u tome, ništa mi nije teško da radim, i uradim, ponosna je ona kao i na to što tkođe čuva mlađe, pomaže… Ne zaboravlja da (na)pomene kako voli voli hor i folklor u crkvi „Svetog Save” kod sveštenika Ivana zbog „društva i nastavnika” gde je sve lepo zbog pozitivne energije (na koju je navikla u svojoj kući) i na probe ide baš sa velikim zadovoljstvom.

I na kraju Ana i Darko zajedničkim „snagama” (kao što i sve rade u životu) odgovaraju na poslednje pitanje da li planiraju još dece.

– Nikad se ne zna - odgovaraju složno i sa iskrenim osmehom.

Pada i veče a žagor se u dvorištu Spasića ne smanjuje, naprotiv raste. Stižu i komšije sa svojom decom, dolaze drugarice starijih ćerki, više se ne da ni „proceniti od oka” koliko je dece u jednom trenutku u njihovom dvorištu a kamoli izbrojati. I svi se sjajno zabavljaju i provode. Kuća i porodica Spasića nastavlja da odskače i isijava svojom prepoznatljivom pozitivnom energijom. Da je svuda tako…

(Telegraf.rs)