Agresivni vašardžija je vukao moje dete sa autizmom. Osećala sam da mogu da ga pretvorim u prah

"On ga besno vuče dok se dete otima, licem okrenuto na dole, i tako pada na zemlju niz nekoliko metalnih stepenika. Licem."

Jedna majka autističnog dečaka objavila je status na Fejsbuku koji se tiče proslave desetog rođendana njenog sina, a koji ne ostavlja ravnodušnim. Tog julskog dana prošle godine želeo da skače na trambolini...

Preporučujemo

Prenosimo njenu objavu:

"Jednom su od ujaka za Novu godinu dobili veliku trambolinu sa zaštitnom mrežom. Verovatno smo bili jedina porodica u to vreme koja je u dečijoj sobi imala ogromnu trambolinu. Iznenađena izborom poklona, bila sam i razočarana u to vreme. Ali ujak, vizionar i izuzetno mudar čovek, osećao je to čudno i milo dete bolje nego svi mi ostali. Da, uživao je. Sinapse su sevale, dete je u trambolini počelo da ostvaruje kontakt očima. Često su se noću izvlačili iz krevetaca, vukli pokrivač i spavali u trambolini.

Ta sreća dok skače je postala naša neophodnost. Od tada nikada nismo bili bez dvorišne ili sobne tramboline. Moj lepi, autistični dečak je rastao skačući.

Danas. Prvi put okupljam roditelje i decu, školske drugove, male i drage prijatelje iz vrtića. Takmičimo se u kuvanju riblje čorbe i usput proslavljamo i rođendan. Park vri od uzbuđenih i raspoloženih ljudi. Deca se raduju, tu su, niko ne upućuje bolne poglede, ni reči.... mi uživamo u prilici da budemo među ljudima koji vode redovne živote ovako ranjivi, umorni i puni briga. Savršen početak savršenog dana.

Stavljam im bedževe kako bi ljudi znali da su moji. Ne da ih obeležim. Da ih zaštitim od neznanja i nehata.

On trči ka trambolini koju čovek uz zakup postavlja već nekoliko godina u parku. Baš kao i ringišpil i pokretne automobile za decu. Objašnjavam čoveku da deca koja nose bedž imaju invaliditet i da ih ne sprečava. Da sam tu i da će mu za svako dete biti plaćeno.

Nakon nekog vremena juri parkom ka toj trambolini. Brz je. Trčim za njim. Uvlači se vešto u praznu trambolinu kroz rajsferšlus. Na metar, dva sam od njega. Čovek, vlasnik, ga hvata za noge i vuče napolje. Vičem trčeći da ne hvata dete. On ga besno vuče dok se dete otima, licem okrenuto na dole, i tako pada na zemlju niz nekoliko metalnih stepenika. Licem.

Osećam snagu dovoljnu da čoveka pretvorim u prah. Ne smem zbog deteta koje doživljava tantrum kakav nikada nisam videla. Prolazi mi kroz glavu sve - epi napad, povreda glave, prelom.... Pritisak mi je opasno visok. Pokušavam da ga odnesem do mesta na kome su ostali, dozovem nekog.... Buka je, ne čuju me. Čovek koji me prepoznaje sa televizije prilazi i pokušava da me odbrani od agresivnog vašardžije. Žena sa malim detetom zgranuto pita kako ga nije sramota...."

(Telegraf.rs)