Goran se posle 34 dana na respiratoru probudio iz kome: Čuo sam glas Svetog Petra, Bog me je spasio

- Vernik sam, uvek sam smatrao da postoji neka sila, obilazio sam manastire i sada sam potpuno ubeđen da neko bdi nad nama - rekao je Goran Stevanović

Doljevčanin Goran Stevanović (54) koji je na respiratoru u niškom Kliničkom centru proveo 34 dana zbog zaraze koronom, imao je vrlo neobičan doživljaj dok je bio bez svesti. Od trenutka kada je priključen na respirator 1. aprila pa  do 4. maja pamti samo jedno, boravak na nekom neobičnom mestu i glas koji mu je kazao da mu još nije došlo vreme.

Preporučujemo

- Bio sam u nekom maglovitom prostoru i video mnoge ljude oko sebe koji su išli na levu ili desnu stranu. Niko od njih nije međusobno razgovarao, nisu se ni meni obraćali... Odjednom sam čuo neki glas. "Šta ćeš ti tu, tebi ovde nije mesto. Ti, produži pravo!", priseća se Stevanović iskustva dok je bio bez svesti na mašini koja je disala umesto njega.

Tvrdi da nema dilemu da je samo sanjao to o čemu govori.

Glas Svetog Petra

- Čuo sam glas kao što sada čujem vas. Verujem da je to bio glas Svetog Petra. Mene je Bog spasio, ja sam jedan od retkih koji je uspeo da preživi toliko vreme na respiratoru. Vernik sam, uvek sam smatrao da postoji neka sila, obilazio sam manastire i sada sam potpuno ubeđen da neko bdi nad nama - govori Stevanović.

Da je reč o svojevrsnom medicinskom čudu govori i to što je tokom tog perioda, Goran izgubio čak 38 kilograma zbog čega nije mogao ni da se pokreće.

- Ne samo što nisam mogao da govorim, već nisam mogao ni da se pomerim. Na poziv mog lekara Steve Stanišića došli su fizioterapeuti, koji su počeli da rade sa mnom i zahvaljujući kojima sam ponovo prohodao - priča čovek koji je pobedio bolest.

Agonija trajala 34 dana

Da je njegova agonija trajala čak 34 dana, saznao je od brata.

- Supruga i brat su me nakratko posetili 11. maja i tada sam saznao koliko dugo sam bio na mašini... Nisam mogao da verujem svojim ušima... Shvatio sam da je pravo čudo što sam živ. Verujem da je tome doprinelo što sam bio u dobroj fizičkoj kondiciji, igrao sam fudbal, nisam tabletu u životu popio - objašnjava Stevanović.

Dugo očekivani dan bio je 3. jun kada je stigao kući.

- Vratio sam se ženi, deci, unucima... Sada sam srećan čovek. Promenio sam i prioritete u životu, shvatio šta je zaista važno... Zdravlje, porodica to je ono što je nemerljivo, sve ostalo mi je u drugom planu. Jer, kada je čovek na naogama ne razmišlja mnogo o životu, tek kada mu se desi ovo što je mene zadesilo, ima vremena da o svemu razmisli i da shvati šta je zaista važno - zaključuje Stevanović.

(D. K.)