Ispitao je Rimski bunar i utrobu Avale, sada otkriva tajne najmračnijih mesta: "Magija nije daleko"

Ronjenje i speleologija, dve ljubavi spojio je u zanimanje kao dečkić, a u njemu još bukti znatiželja

"Pre korone bio sam u Indiji. Otkrili smo najveću podzemnu ribu na svetu. Ona, kao i svi pećinski oblici života, nema boju, pod svetlom od gore vide joj se čak i organi. Napada, baš je agresivna. Izašla je čak i na suvo i napala me s leđa. Bilo je njih 200 bar. Ne vide, samo nas čuju".

Preporučujemo

Ovako naš ronilac i speleolog Uroš Akšamović iz Speleološkog odseka Beograda u dahu opisuje avanturu koju je doživeo istražujući podzemlje daleke i mistične Indije. Od priče o najvećoj podzemnoj ribi skrivenoj ispod stena, koja uporno grize ali ipak je slepa i nedovoljno snažna da učini nešto opasnije od grickanja prstića, sva čula se isključe. Radi samo mašta i želja da što pre pogledamo taj čuveni Urošev video snimak, jedini u svetu, kojeg se dočepala i Nacionalga geografija.

Ali, magija nije uvek tako daleko. Ovaj vrsni ronilac i speleolog sa žarom nam je pričao kakve misterije krije tlo kojim svakodnevno kročimo. Za razliku od planina i šuma - pećine, ponori, jezera, stari rudnici, vekovni bunari oko kojih se kolaju strašne priče, neistražene su zone u koje niti sme, niti može, niti zna da uđe svako.

A Uroš je sa 15 godina krenuo u avanture, davne 1989. godine završio je kurs za ronioca i speleologa. Tlo se "otvorilo" za njega. Danas, nema mesta u Srbiji oko kojeg neće ispričati čitavu priču koja stoji iza tajnih prolaza, pukotina i stena, a mnoge je i sam obišao. Kako kaže, mnogo toga još je u Srbiji ostalo neotkriveno.

Čudesno vrelo Mlave

Nije Vrelo Mlave najlepše što Srbija ima, ali, poznato je. Mnogi su bar nekad zastali i popili kafu u hotelu kraj modrozelenog jezera u kojem se rađa poznata reka.

Dok pastrmke iskaču iz vode, a izletnici se šetaju okolo, teško je zamisliti koliko je jezero dubine 30 metara zapravo živo - u njegovom koritu bistri izvori kuljaju sa svih strana, dok je površina mirna i spokojna.

Sedamdesetih godina ova prirodna lepota odnela je živote izletnika koji su kolima sleteli u nju. Tada su ušli ronioci, izvadili tela nesrećnih ljudi i došli do ulaza u kanal gde do tada još niko nije zaronio.

Ali, ronjenje u ovom jezeru bilo bi smrtno opasno za svakoga ko bi se zaneo da pređe granicu svojih mogućnosti bez dobre opreme. Tek kasnije, stvorili su se uslovi da ronioci zavire dublje, kroz vrata dna jezera u novu prostoriju, tzv. sifon, a među njima bio je i Uroš.

Ono što je gotovo neomoguće i zamisliti Uroš opisuje kao da je sve od šale prošao.

- Jezero je duboko 30 metara, i ono se završava na kraju elipsom širokom oko metar.  Potom se ulazi u kanal koji ide u obliku slova "Z", tako da morate da se provlačite. Na 45-om, 46-om metru otvara se zvono gde više ne možete da vidite zidove - priča Uroš.

Došao je do 72. metra ispod površine jezera.

Voda je bistra, ali samo kada su struje jake, a tada je teško roniti. Za takve poduhvate ronioci moraju da imaju tzv. suva odela, kroz koja voda ne prodire, specijalne boce s vazduhom i posebnu nit kojom trasiraju put - da se ne izgube. Jer, voda može delovati bistro, a onda da se toliko zamuti da bi izlaz bilo teško pronaći "na slepo".

- Jako je uzbudljivo, jer se krećem kanalima i nalazim na mestima gde ljudska noga nije kročila - priča Uroš.

A uzbudljivo je i tamo gde je ljudska noga kročila, ali davno...

Tako se u hodnicima ispod Petrovaradina uplela istorija i zaborav, a mesto koje su osvojili ljudi ponovo osvaja priroda. Voda je potopila neke hodnike, a korenje probilo zidove. Utočište su ovde našli ne samo slepi miševi, već i žabe, pauci, leptiri, jedan jež...

Misterija Rimskog bunara

Za tri veka burne istorije Beograda, bunar koji datira iz perioda austrougarske okupacije, toliko je postao mističan da su o njemu počele da se kolaju svakakve priče. Tajni prolazi, ubistva i kobni skokovi, potopljeno blago... Uroš je imao čast da zaroni na dno bunara 1997. godine (na godišnjicu) i još jednom, 20 godina posle.

Nije bilo ni ćupa sa zlatom, ni kostiju predaka.

- Na dnu je bila parkovska klupa. Čovek je mogao da sedne i da se odmori u vodi. Bunar je bio pun novčića, u svakoj mogućoj pukotini. Na njima se nalaze naslage kreča - kalcijuma. Poneo sam dve kovanice i kada sam ih očistio bilo je 50 para i 2 dinara iz 1938. godine - priča Uroš.

Na dnu je u kamenoj ploči ugledao godinu 1940. Dakle, misterija bunara pola veka ranije bila je već razotkrivena.

- To znači da je on bio pražnjen iz nekog razloga. Verovalo se da se tu nalazi blago i Nemci ga praznili  verujući da je kralj kada je bezao iz zemlje tu sakrio dragoceni tovar - priča Uroš.

Ali, kada je zaronio 20 godina kasnije zatekao je potpuno drugu sliku. Kamenje, šut, stare reflektore. Neko je u godinama koje su usledile posle 1997. prilikom rekonstrukcija tvrđave odlučio da ono što bi morao da odvozi na deponiju sruči u bunar.

Utroba Avale ispunjena je bojama

Na Avali postoji drevni rudnik Šuplja stena, najstariji rudnik žive na Balkanu. Međutim, iako deluje pitomo i reklo bi se da ruda iz Avale verovatno i nije nešto najlepše što možete da pronađete u prirodi, grdno se varate.

- Ljubičasto, crveno, zeleno. Kada sam ušao, video sam sve boje. Takav pečinski nakit i stalaktite nigde nisam video. Jedan je izgledao kao da je neko istopio stakenu zelenu flašu. Tu ima žive, sumpora, bakra, a oko Avale ima jošm nogo rudnika, bogatih čak i srebrom i zlatom. Rudnik zlata nalazi se i kod sela Babe - priča Uroš.

Ovaj rudnik na Avali bio je nepristupačan sve dok tokom bombardovanja nije uništen vojni objekat. Tada su speleolozi dobili šansu da uđu u podzemno blago na 14 nivoa u kanalima dugim 6 i po kilometara.

Ruda žive, kojom je bogata Avala, koristila se pre Hrista kao crvena boja.

Mumificirani slepi miševi i njihovi grozdovi

Šetnja pećinama podrazumeva i susret sa slepim miševima - vrstom koja obitava u mračnim hodnicima. Uroš ih rado fotografiše i bez straha uziama u ruku.

Ali, i sam se iznenadio kada je na Petrovaradinu naleteo na čitave grozdove ovih stvorenja.

- Obično u zidovima pećina stoje sami, i tamo gde ih ima više oni se rasporede. Međutim, kada sam istraživao hodnike ispod Petrovaradina, koji se prostiru na 7 nivoa, nailazio sam na čitave grozdove slepih miševa, koji se hvataju jedni za druge - opisuje Uroš.

A na Avali, gde u rudniku ima sumpora, slepi miševi koji u njega upadnu ne prolaze dobro. Ali, njihovo telo ne propada već se mumufucira, ostanu elastični i "celi", pa izgledaju kao oživljeni fosili.

(Mateja Beljan)