Ružica 15 godina brine o svom sinu Dariu koji je u kolicima: Kada plate kiriju, ostane im 350 dinara

Ova Subotičanka samohrana je majka i ne može da radi jer mora da se stara o sinu (25) koji je imao tumor na mozgu

Ako neko treba da ponese epitet "majka hrabrost" onda je to Ružica Čuvardić (62) iz Subotice. Odvažna i snažna, već deceniju i po brine se o nepokretnom sinu Dariu (25) a pored borbe za njegovo zdravlje, svakodnevno se bori i sa teškom nemaštinom, piše Subotica.com.

Preporučujemo

Od kada se Dario, kao desetogodišnjak razboleo od tumora na mozgu, Ružica brine o njemu i ne može da radi.

- Počeo je u školi da gubi ravnotežu i samo jednom mu je pozlilo, te su ga iz naše bolnice hitno poslali za Novi Sad, a odatle za Beograd. Ustanovljen mu je tumor na malom mozgu. Operacija je trajala osam sati, ali je na sreću dobro prošla - seća se Ružica strašnih dana.

Posle zračenja i hemioterapije i sada je zdravstveno stabilan, ali je u invalidskim kolicima i malo teže komunicira. Prekinuo je školovanje, ugrađena mu je pumpica u glavu da se slučajno bolest ne bi ponovila.

Dario vreme provodi uz stari kompjuter koji je dobio pre nekoliko godina, a majka brine o njemu, zbog čega ne može da radi. Kao podstanari, u podrumu jedne kuće, u koji se ulazi iz garaže, žive od penzije koju je Dario nasledio od oca i tuđe nege i pomoći. Čisto, dostojanstveno, ali i više nego skromno.

- Prinuđeni smo da budemo u prizemlju negde jer ja ne mogu sama da ga iznesem napolje. I ova tri stepenika što imamo nekada su nepremostiva i zovem sestru od tetke da mi pomogne da ga u invalidskim kolicima izvedemo na vazduh. Plaćamo kiriju 10.000 dinara, ali su nam troškovi jako veliki, jer imamo zajednička brojila sa gazdaricom. Zimi prelaze i 20.000 a sada su za nijansu manji - dalje će Ružica.

Život sa 350 dinara

Kada plati kiriju i režije, za koje ni dinar ne duguje, Ružici je znalo da ostane 350 dinara za ceo mesec. Da dobro ste pročitali – 350 dinara.

- Da mi nije sestre od tetke i dobrih ljudi iz grupa "Obrok za porodicu" i "Krov nad glavom", stvarno ne znam kako bi. Da smo gladni, nismo, inače nismo nešto ješni a i navikli smo na skromno,  ali kada sve poplaćam nekada je i to nedostižno - odmahuje glavom.

Tražila je, kaže, drugi stan ili kućicu, ali sve je ili skupo ili neće da ih prime jer imaju i tri psića, koje Ružica nema srca da izbaci na ulicu.

- Kako ćeš živog stvora izbaciti. Samo da su nam troškovi manji, čini mi se da bi nam bilo mnogo lakše, jer mi zaista nemamo prohteve. Samo da imamo za hranu i lekove - priča ona.

Bar delimično rešenje njihovih problema bila bi neka kuća u kojoj bi bili manji troškovi.

- Džabe ja štedim, kada drugi to ne rade. Pokušala sam da pronađem kuću, ili da plaćam kiriju ili da je održavam i plaćam režije, ali već više od tri i po godine ne uspevam. Moja najveća želja je da on bude zdrav, ali sam svesna da se njegovo stanje ne može popraviti. Zato bih volela da mu bar malo učinim život lakšim i lepšim. Da mu se dani ne svode samo na računar, da može da izađe i sam na vazduh, da nije osuđen na podrum koji se i pored svog mog truda oseća na vlagu. Šta jedna majka može da poželi, sem da život njenog deteta bude bolji - sleže ramenima Ružica.

(Telegraf.rs)