Društvo iz Zrenjanina proslavilo 65 godina od mature: "Takmičimo se ko će duže dolaziti na proslave"

I ove godine, nekadašnji zrenjaninski gimnazijalci okupili su se i proslavili 65. godišnjicu mature

Maturanti Zrenjaninske gimnazije iz 1955. ove subote su obeležili 65. godišnjicu jednog od najvažnijih i najlepših događaja u životu, piše portal I love Zrenjanin.

Preporučujemo

Svake poslednje subote u maju mesecu, tradicionalno se okupljaju i prisećaju kako se najčešće kaže "od kolevke..." najlepšeg doba.

Iz te generacije ostalo je mnogo bivših učenika koji su danas rasejani širom sveta, mnogi nisu među živima, ačetvoro bivših učenika i kolega ispričalo je kako je tekao njihov životni put i čega se najradije sećaju iz školskih dana.

Prof. Slavoljub Grozdanov rođen je 1935. godine. Pohađao je današnju OŠ "Žarko Zrenjanin", tada OŠ "Đura Jakšić".

- Za vreme okupacije ta škola je Nemcima služila za ranjenike, a mi smo u školu išli po crkvenim salama. Taj period najčešće je ispunjavao zvuk sirene, nakon koga smo bežali kući. Mislim da zato i nisam nikad naučio lepo da pišem - priseća se tih dana gospodin Grozdanov.

Posle mature, on se opredelio da mu životni poziv bude profesor istorije koju je zavoleo zbog svog profesora Mihića kojeg se Grozdanov rado seća.

Prve dve godine profesionalne karijere bio je kustos u Narodnom muzeju Zrenjanin, a potom je do penzije radio u prosveti.

Katica Mastilović je posle mature 1955. upisala PMF, odsek hemije na kom je i diplomirala, a nakon toga je dve decenije radila u Fabrici piva, od toga 13 godina i kao tehnički direktor. Nakon toga je do penzionisanja radila u „Žitoproduktu“, kao direktorka fabrike kolača, tada jedne od najprogresivnijih fabrika u to vreme.

- Sve su te godine bile dobre. Ja sam po pravilu dolazila u sukob sa samoupravljačima. Tu konkretno mislim na moj posao u pivari. Proces filtracije mora da se odradi matematički tačno, on ne trpi improvizaciju, tako da sam u tim situacijama dolazila u nesporazume, da ne kažem i sukobe sa nestručnim ljudima - priseća se gospođa Mastilović.

Dr Jovan Belić u školu je krenuo godinu dana ranije.

- Otac je bio u zarobljeništvu, a majka me dala u školu plašeći se da me ulica ne pokvari - priseća se tih vremena Belić.

Tadašnju Srpsku mešovitu gimnaziju završio je 1955. Budući da je poticao iz zemljoradničke porodice, smatrao je da njegovo buduće zanimanje treba da ima veze upravo sa tom delatnošću ali budući da je bio redovan čitalac u biblioteci, susret sa nekoliko knjiga presudio je nešto drugo.

-  Budući da sam u to vreme čitao nekoliko dela od Frojda, Junga i Adlera odlučio sam da upišem medicinu i postanem psihijatar - kaže dr Belić.

Tu oblast je kasnije i specijalizovao i radio do penzije. Smatra da je najviše uspeha u karijeri imao u onom što je radio kao užu specijalnost unutar svoje struke, a to je lečenje alkoholizma. Njegovom zaslugom u tim vremenima otvorena je i dnevna bolnica za lečenje psihijatrijskih oboljenja, tada četvrta u Srbiji, jedina u Vojvodini i jedina van univerzitetskih centara. Spletom okolnosti pred kraj karijere je specijalizovao i oblast psihijatrije.

- Što se tiče konstatacije da je školsko doba najlepše, mogu da se složim sa tim ali anegdota koju želim da podelim sa vama i koje se rado prisećamo na svakoj proslavi ide ovako: Naime, na proslavi desetogodišnjice mature, jedna od profesorki je išla od jednog do drugog bivšeg učenika i ispitivala nas, gde smo, šta smo. Ja sam rekao da sam na neuropshijatriji na šta je ona odgovorila: "Ju, dete, medicina je sad napredovala, to se leči!". Na to su kolege dodale: "Profesorka, on je tamo lekar!". "U tom slučaju svi ćemo doći kod tebe", bio je profesorkin odgovor - rado se priseća dr Belić.

Takmičimo se ko će duže dolaziti na proslave

Peta Fa rođen je u Borovu, a prva tri razreda osnovne škole završio je u Vukovaru. Nakon završetka II Svetskog rata njegova porodica doselila se u Zrenjanin.

Posle mature u Gimnaziji studirao je arhitekturu u Beogradu. Životni put vratio ga je u Zrenjanin, a penziju je dočekao u "Naftagas-montaži".

Od simpatičnih događaja iz školskih dana izdvaja svoje neobično i kratko prezime.

- Mnogo puta su me pitali, naročito carinici, čije je to prezime. Ja kažem "pa moje!". Eto, iz moje generacije iz mog odeljenja mislim da sam još samo ja pretekao. Mnogi divni ljudi više nisu sa nama, a neki nikada nisu ni došli na ove proslave, neki zato što su se stideli što nisu završili nijedan fakultet. Meni je to iracionalan razlog jer drug je drug za ceo život. Evo sada se nas četvoro još takmičimo ko će duže dolaziti na ove proslave - šaljivo je dodao Petar Fa.

(Telegraf.rs)