Pitali smo stručnjake šta sve u Srbiji zrači: Spisak je poduži... Čak ni ljubavi nema bez radijacije

Dok dišemo, jedemo, letimo avionom ili spavamo u kući - izloženi smo riziku

Mogu da ugasim telefone, isključim osigurače, opremim stan Faradejevim kavezom, ali od radijacije ne mogu da pobegnem. Dok sam u svojoj, mislio sam, sigurnoj zoni, s neba me bombarduju čestice iz kosmosa, a iz zemlje zrači uranijum. I to ne onaj NATO uranijum, već prirodni.

Preporučujemo

Osoba koja sedi pored mene u sekundi emituje 5.000 otkucaja radioaktivnog kalijuma 40. Snimak vilice koji čuvam u fascikli možda će i telo jednog dana da mi naplati... Hrana koju jedem sadrži i radioaktivne čestice, mislio sam da je to organsko, ono, iz bašte.

Ne samo što ih unosim, već ih i udišem. Živim u prizemlju, soba mi je sigurno prepuna radona!

Nesrećni NATO uranijum, Černobil i Vinča tri su stvari koje nam prođu kroz glavu kada se spomene radioaktivnost u Srbiji. Ali, izvora ima mnogo više: doslovno zrače i nebo i zemlja, i hrana i industrija, pa i ljudi.

To je nešto slično onoj izreci da nas kiseonik održava živima, ali nas i ubija. Jer, od kiseonika živimo i zahvaljujući njemu starimo. Priča o radijaciji podseća i na šok studenta medicine ili biologije, koji na instrumentima ugleda šta sve od živog sveta stanuje na našoj koži, u hrani, po stolovima...

Kao što ne možemo da pobegnemo od tih nevidljivih mikroba, ne možemo ni od prirodne radioaktivnost, a u modernom svetu ni od veštačke. I, zapravo, ni ne treba da bežimo. Umesto toga, pre svake priče o radijaciji moramo da saberemo i oduzmemo rizik, a da baratanje svim onim elementima koji su zaista opasni zakonski regulišemo.

Za sva ta pitanja zadužen je srpski Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost Srbije (SRBATOM). Na njima je da papirološki urede oblast koja je, zapravo, mnogo šira od one prve tri brige koje nas more kada pomislimo na ovu nevidljivu opasnost. Spisak je poduži.

Priča o riziku: Da li Srbin sme da jede norvešku kravu?

Pitanje rizika i činjenice da sa zračenjem živimo, slikovito nam je objasnio dr Bojan Radak, savetnik direktora SRBATOM-a. Kod nas postoji određen nivo radioaktivnosti koji je dozvoljen u kravljem mesu, ali nekoliko puta veći nivo dozvoljen je u Norveškoj i drugim skandinavskim zemljama. Pa, jesmo li mi toliko napredniji i smemo li da jedemo norveške krave, a da ne počnemo da "svetlimo u mraku"?

- Naše podneblje je takvo da se u zemljištu nalazi manje prirodne radioaktivnosti nego u severnim delovima zemljine kugle. U Norveškoj je tako dozvoljena veća radioaktivnost u mesu, čak 80 bekerela po kilogramu, jer njihova stoka živi na takvom zemljištu. Kod nas su krave manje izložene zračenju i, samim tim, propisana je granica dozvoljene radioaktivnosti mesa u Srbiji do 15 bekerela po kilogramu - kaže dr Radak.

Dakle, šta će nam se desiti ako pojedemo norveško meso?

- Stručne rasprave se vode o tome kako odrediti rizičnu dozu, jer je to rizik niskog nivoa, spada u rizike koji se mešaju sa drugim rizicima. Granice se prave u skladu sa praktičnim potrebama. Kod nas je dozvoljena proizvodnja mesa sa najviše 15 bekerela po kilogramu i mi smo stavljanjem te granice rizik sveli na minimum - objašnjava dr Radak.

Šta znači da se rizici mešaju? Kada neko sa 50-ak godina dobije najcrnju dijagnozu, može da se posumnja da je, ako već nije genetika, rak izazvala radijacija ili loša ishrana. Ali, niko ne može da kaže koliko tona mesa će izazvati kancer, koliko zračenja rendgenom može da bude fatalno, da li to ima veze s profesijom koju obavljamo... Svega ima po malo, rizici se mešaju, toksini akumuliraju, a treba ukalkulisati i činjenicu da svačije telo reaguje drugačije.

Opasnost u prizemlju, ali i na 10.000 metara

Najveću dozu prirodne radioaktivnosti dobijamo preko radona - gasa koji se pojavljuje u prizemlju, obično starijih kuća, i koji permanentno udišemo. Radona na drugom, trećem, i na višim spratovima - skoro da i nema. Ali, dok letimo avionom "napadaju" nas čestice iz kosmosa.

- Radon je gas koji se stvara prirodnim raspadanjem uranijuma, koji postoji u zemlji. Dogovorena granična doza radona je 400 bekerela po metru kubnom. To je prirodni radioaktivni gas, koji traži puteve kroz razne materijale, izlazi iz zemlje, i ide preko objekata, ali već na 2. spratu ga gotovo i nema. Najveće doze kod nas zabeležene su u Niškoj Banji. Ali, viđali smo i po tri generacije ljudi koji žive u tim kućama, a neki su bili blizu stote - ispričao je direktor SRBATOM-a Slađan Velinov.

Podaci o radonu u Niškoj Banji potiču iz velikog istraživanja koje je pre nekoliko godina urađeno u celoj Srbiji. Međutim, da biste otkrili koliko radona ima u vašem domu, morali biste sami da angažujete ovlašćene firme za merenje ovog gasa. Slika se, po pravilu, razlikuje od objekta do objekta, a rešenje je jedino poboljšanje ventilacije i izolacije.

- Ipak, pre nego što počnete da se brinete o radonu, razmislite o cigaretama. Ako pušite, rizik od radona je i do 25 puta veći. Inače, radioaktivne čestice prirodno postoje i u listovima duvana - priča nam dr Bojan Radak.

I radona ima mnogo više u skandinavskim zemljama, gde je i granit,  materijal sa prirodno povišenom radioaktivnošću, još "opasniji" od ovog našeg.

Inače, merenja radona kod nas u cilju istraživanja i prikupljanja statističkih podataka se sprovode i dalje, a baš tokom vanrednog stanja SRBATOM je obezbedio još detektora. Ipak, oni  se postavljaju prema unapred pripremljenoj metodologiji uzorkovanja, a ne na lični zahtev.

A kosmos? Burna dešavanja na zvezdama iz udaljenih galaksija, odašilju zrake koji godinama putuju brzinom svetlosti sve dok ne stignu do Zemlje, a potom svoju snagu izgube putujući kroz atmosferu, odnosno vazduh kao prirodni štit. Što više se penjemo na visinu iznad mora, to su te čestice jače.

"Slikanje" rendgenom ne treba da bude na "Dobar dan"

Kada je u pitanju veštačka radioaktivnost, jeste Černobil bio veliki problem za Evropu, nuklearne elektrane postoje oko Srbije, otpad iz starog reaktora u Vinči čeka da bude savremeno uskladišten. Ali, najviše zrače industrija i - medicina.

Tačnije, nema onog kome neki lekar nije preporučio da "slika" neki deo tela i da će "sve biti u redu". Naravno, rendgenski zraci napravili su pravu revoluciju u medicini i spasli mnogo života, o napretku stomatologije i da ne govorimo, ali u jednom periodu to "slikanje" je postalo i prečesto često, a uvoz aparata nekontrolisan.

Ono ka čemu treba da idemo jeste smanjenje rizika od veštačke radioaktivnosti. Na primer, ako ste snimali koleno u Leskovcu, pa došli u Beograd, nema potrebe da se ponovo zračite ako kraj sebe imate svež snimak.

- Cilj je da svaki građanin dobije svoj "radijacioni karton" i da svako za koliku je dozu jonizujućeg zračenja primio. Takođe, Zakon koji je izglasan decembra 2018. godine onemogućuje nekontrolisan uvoz aparata - rendgena, mamografa... Pre šest godina mogli ste da pročitate oglas u novinama "snimam po kućama". Znači, neko je imao pokretni rendgen, pitanje gde je nabavljen, a takve aparate imali su i neki stomatolozi, veterinari... - ispričao nam je direktor Slađan Velinov.

Paradoskalno, zračenjem se leči i rak, koji se smatra jednom od posledica zračenja, pa je svakako cilj da u narednom periodu Srbija ima više akceleratora, uređaja za radioterapiju koji rade na principu ubrzavanja elektrona. Postoje i moderni, protonski uređaji, čije zračenje je ograničeno samo na bolesne slojeve tkiva.

Radioakivni materijal - veliki problem ako ga "prisvojite"

Kada bih pronašao metalni komad na nekom otpadu, potom pokušao da ga prodam i onda se, na primer, ustanovi da je to jezgro radioaktivnog gromobrana sa neke zgrade, u velikom bih problemu bio. Ne samo zato što bih primio određenu dozu zračenja, već jer bih, kao vlasnik tog otpada, bio u obavezi da platim njegovo skladištenje.

Radioaktivnih gromobrana još ima, i svi su pod kontrolom SRBATOM-a, ali postoje i neki radioaktivni delovi u industriji, potom delovi motora aviona koji zrače, ali i oprema, poput običnih vojnih busola sa radioaktivnim materijalom. Skladištenje tog materijala mora da se podvede pod određena pravila...

Ipak, nije sve što je radioaktivno nužno opasno po zdravlje. Ako imate staru radioaktivnu busolu (kompas), čija kazaljka svetli u mraku, to nije baš predmet koji biste stavili pod jastuk ili na neki način uneli u organizam. Mala doza radijacije iz nje neće vam naškoditi, ako taj kompas ponekad upotrebite, ali, ako želite da se ga se otarasite, bacanje u smeće ne samo da je opasno, već i zabranjeno.

Radioaktivni gromobrani takođe su, sami po sebi bezopasni, ali samo kada su usmereni "na gore". Ako se njihovo jezgro usmeri nadole, na primer usled pada šipke koja ga drži, umesto atmosfere zračiće se ljudi. Takođe, dešavalo se u prošlosti da neuki građevinari prilikom rekonstrukcije zajedno sa šutom spakuju i gromobran, pa onda taj predmet postane opasnost po životnu sredinu.

Radioaktivni predmeti mogu biti i uvezeni, pa carinici stoga imaju i "pejdžere" koji ih upozoravaju ako se radioaktivni izvor nalazi u blizini...

Reč o 5G mreži i osiromašenom uranijumu

Što se aktuelne 5G mreže tiče, ta tematika nije u dometu ove agencije, jer je reč o nejonizujućem zračenju. To znači da ovo zračenje zagreva predmete, ali ne menja njihovu strukturu, i ne raskida DNK lanac u živim organizmima. Takođe, havarije 5G postrojenja nisu opasnost za širenje radioaktivnih čestica koje dospevaju do hrane i našeg tela.

Koliko je ovo zračenje baznih stanica mobilne komunikacije zaista opasno, debate su koje vode naučnici. Zrače ne samo repetitori, već i trafostanice, kablovi pod naponom, ali je činjenica da su to zračenja koja se ne mogu tako lako dovesti u vezu sa zdravstvenim posledicama. A za radijaciju, granice, ipak postoje.

U Srbiji svako primi dva do dva i po milisiverta prirodne doze radijacije godišnje, a prihvatljivi rizik je da primi još 1 milisivert veštačke radijacije.

Spominjali smo bekerele, a sada siverte: Stručnjaci su nam objasnili da se bekerelima opisuje svojstvo materije (na primer, koliko je meso radioaktivno), dok je sivert mera jedinice primljene doze zračenja (na primer koliko zračenja primimo jednim komercijalnim avionskim letom).

Kada je u pitanju osiromašeni uranijum, kako su nam kazali u SRBATOM-u, postoje specijalne državne komisije koje se bave ovim pitanjem i izučavaju posledice dejstva NATO proektila.

Ono što je specifično za uranijum i zbog čega se on ugrađivao u projektile, jeste njegova probojna moć, jer je reč o izuzetno čvrstom materijalu. Nažalost, upravo to svojstvo materijala omogućava proboj metka ili bombe u oklopno vozilo, a radijacija je samo svojstvo materijala kojim je zagađeno mesto dejstvovanja.

SRBATOM tokom vanrednog stanja

U jeku epidemije korona virusa niko nije mnogo razmišljao o drugim mogućim katastrofama, zemljotresima, elementarnim nepogodama ili nuklearnim krizama. Takav scenario zajedno sa biološkom pretnjom bio bi porazan. Ipak, SRBATOM je i tokom vanrednog stanja morao da sprovodi mere iz svoje nadležnosti.

Na primer, besneli su šumski požari u okolini Černobila, pa je trebalo ispitati i koliko je ova situacija bila opasna za nas. Bilo je potrebno i izdavati određene dozovle za uvoz medicinskog materijala i učestvovati u međunarodnim aktivnostima.

Kako kažu naši sagovornici, Direktorat je pomogao i u nabavci medicinske opreme tokom epidemije korona virusa.

- Još u martu rukovodstvo SRBATOM-a iniciralo je zahtev za donaciju kompletne opreme za RT-PCR testiranje na COVID-19 od Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE). Nakon pozitivnog prihvatanja inicijative, Direktorat je 8. aprila proširio molbu na još jedan ovakav komplet. Prva isporuka, u vrednosti od preko 60.000 evra, stigla je u Srbiju i biće instalirana u Institutu "Torlak". Sledeća isporuka stiže u Naučni institut za veterinarstvo "Novi Sad".

(Mateja Beljan)