Žarko je bio rudar, suprug, otac, i prvi oteti Srbin na KiM: Troje dece ga čeka i posle 22 godine

Žarko Spasić otet je 14. maja 1998. godine, dok je bio na poslu, poslednji put porodica se sa njim čula mesec dana kasnije, od tada ni traga ni glasa o njemu

- Drže me da bi me razmenili sa borcima iz Drenice - poslednje je što je Simo Spasić, čuo od svog rođenog brata Žarka 1998. godine, samo meses dana pošto je u maju te godine, na današnji dan, kidnapovan, i tako pre 22 godine postao prvi oteti Srbin na Kosovu i Metohiji.

Preporučujemo

Tačno 22 godine je danas kako je Žarko Spasić, rudar  površinskih kopova uglja "Belaćevac", kod Obilića, otet. Toliko i traje borba Žarkove porodice da ga pronađu, da bar nešto o njemu saznaju.

Simo se poslednji put čuo sa njim u junu 1998. godine, a poslednju informaciju o njemu saznao je 2001. godine. S obzirom na to, veruje da je do 2001. a možda i 2002. godine bio živ. Daljih 18 godina živi u neznanju. I on, i Žarkova supruga, i Žarkova deca...

- Danas je punih 22 godine, kako je 14. maja 1998. godine na svom radnom mestu Žarko kidnapovan. On je prva žrtva otmica Srba na Kosovu i Metohiji. Bio je zatočenik logora "Likovac", u Drenici, koji je držao komandant UČК Fatmir Ljimaj. Mi smo dobili i video kasetu, Žarko je na snimku sa tri Srbina. Bio je najbolji radnik Elektroprivrede - počinje priču za Telegraf.rs Simo Spasić, Žarkov brat, iz Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji.

Poslednji put sa bratom se čuo u junu 1998. godine, mesec dana nakon otmice. Poslednje vesti o njemu je čuo 2001. godine. Bio je živ.

- Čuo sam se sa njim zahvaljujući jednom Albancu. Bio sam ubeđen da će on da preživi. Rekao sam mu da izdrži, da su ga greškom uzeli. Mi ne dugujemo ni krv, ni novac. Živeli smo sa Albancima u Drenici, nikada nisu zla od nas imali. Rekao sam mu da moraju da ga puste. On je meni rekao: "Drže me da me razmene sa borcima iz Drenice". I, to je bila istina... Držali su Srbe da bi ih razmenili sa saborcima koji su bili zarobljeni i držani u zatvorima širom Srbije. Onog trenutka kad su 2001. i 2002. godine pustil iz srpskih zatvora 2.108 albanskih terorista i zločinaca UČK, za naše je bio kraj. Tadašnji kosovski režim i naši državnici nisu zahtevali da se oslobode nevini Srbi, koji su držani u logorima širom Кosova i Metohije i da se razmene po principu svi za sve - priča Spasić.

Troje dece 

Žarko, ako je živ, danas ima 57 godina. Kada je otet, imao je 35. I dan danas ga čeka troje dece. Najmlađa Tamara imala je svega godinu dana, Milica šest, a Nemanja osam, kada je kidinapovan. 

- Imao sam sigurne informacije 2001. godine da je živ. Garantujem da je bio živ i 2002. godine. Ali, sa oslobađanjem braće Mazreku, životi naših su prestali. Mi 18 godina ne znamo baš ništa o njemu - ističe Spasić.

Podseća da mu je 2009. godine otet i rođeni brat od strica - Veljko Spasić. Zbog ovih tragedija se u familiji Spasić samo grobovi nižu.

- Veljko je kidnapovan 2009. godine. Iz stana u Prištini su ga izvukli, i odveli. Nikad nismo saznali gde. Nikada nisam stupio u kontakt sa njim. Sedam grobova imam u ovoj tragediji. Otac mi je preminuo od žalosti, pa majka... Strina, pa stric, pa rođeni brat od strica. Kuće do temelja srušene, voćnjaci posečeni, imanje uzurpirano - navodi Spasić.

Svedočenje Žarkove supruge: Nije se javljao 

Dan kada je otet nikada nije zaboravila ni Žarkova supruga Slađana. Kako je ranije govorila u prisećanju, njihova najmlađa ćerka Tamara je imala svega godinu dana, Milica šest, a Nemanja osam.

- Žarko je prevozio kolege do određenih mesta u rudniku, ali je uvek nalazio vremena da se javi s posla i pita kako su deca. Te večeri njegov poziv je izostao. Mislila sam da ima puno obaveza i uveče sam zaspala s decom, nadajući se da će se, kao i obično, vratiti s posla oko ponoći - ispričala je ona.

Kada je pred zoru shvatila da se suprug nije vratio s posla, Slađana je pozvala njegove kolege u Belaćevcu, ali, kaže, iako su znali, niko se nije usudio da joj kaže šta se desilo sa Žarkom. Istinu joj je saopštio svekar. 

- Očito su Albanci želeli da razbiju našu porodicu u Sibovcu, selu nadomak Obilića, i tako zaplaše preostale Srbe. Najteže mi je bilo kada je jedan Albanac saopštio mom svekru da se Žarko možda nalazi u takozvanoj žutoj kući u Albaniji. Ali svekar je bio uveren da mu je sin živ sve do 2005. godine, kada je dobio pouzdanu informaciju da je Žarko streljan. 

Ipak, porodica koja je ostala u životu, i dalje veruje da je i on živ.

(Lj. Račić - lj.racic@telegraf.rs)