Generala Dobrilu pamtićemo po hrabrosti iz 1999. Kosovo je gorelo, a ona je pomagla napaćenim Srbima

Preminula je na Veliki petak u Parizu, gde je i sahranjena

Dobrila Božović Erat (91), preminula je i sahranjena na pariskom groblju Tije, a ostaće upamćena kao po svojoj hrabrosti i odvažnosti u pružanju pomoći Srbima tokom dešavanja koja su na KiM usledila tokom i posle 1999. godine. Zbog svojih dobročinstava i snage koju je pokazala dok ih je činila, arhimandrit Luka Anić od milošti ju je zvao general Dobrila, piše mitropolija.com.

Preporučujemo

Preminula je 17. aprila, na Veliki petak, ne uzimajući hranu tokom cele Strasne sedmice, u Parizu.

Ova đakovačko-pariska dama je u svoje veliko srce uspela da smesti Pećku patrijaršiju i celo Kosovo i Metohiju. 

Dobrila je, nakon što je veći deo života provela u tuđini, očuvavši svoj svetosavski duh, uspela da u najteže vreme bude na svojoj Metohiji u sedištu Svetih srpskih arhiepiskopa i patrijaraha u svetoj lavri Pećke patrijaršije.

Sa znanjem francuskog, italijanskog, nemačkog i engleskog jezika, bila je od velike pomoći manastiru, ali i stradalnom srpskom narodu i povratničkim selima u Metohiji.

Organizovala je pratnje za manastir i narod, vodila razgovore sa mnogim stranim i domaćim posetiocima, prevodila važne razgovore, neprestano svedočeći istinu o stradanju srpskog naroda i svetinja na Kosovu i Metohiji i sama pripadajući jednoj veoma stradalnoj porodici…

Sećanjep na nju zapisale su Jovana Baljošević i Olivera Radić iz Velike Hoče.

"Sećam se Dobrile Božović iz te 1999. godine kada je Metohija gorela. I ta mala, za neke možda i beznačajna slika, u mom sećanju zauzima dragoceno mesto. Izlaza iz Orahovca nije bilo. Zdravi nisu imali kud, a bolesni su morali da traže izlaz, trudnice takođe. Sa oklopnim vozilom Crvenog krsta vojnici KFOR-a su dolazili do Orahovca iz Pećke patrijaršije i preko Rožaja, odvodili bolesne da se leče u bolnicama po Beogradu, Kraljevu, da se žene porađaju u Kruševcu, Velikoj Plani…

Sa vojnicima, najčešće Italijanima, dolazila je Dobrila. Onako sićušna probijala se kroz masu okupljenih Srba ispred crkve i u crkvenoj porti, zapisivala potrebe svakog od njih, trčala do vozila, pa se opet vraćala nazad. Niko ne bi verovao da je tada imala 70 godina.

Dolazila je sa ocem Petrom (Ulemekom) koji je tada služio u Patrijaršiji, a ne retko i sa mati Haritinom kada bi delile humanitarnu pomoć po Metohiji.

A mi, tada u zatvoru, bez izlaza, gledali smo kako da se izvučemo odavde, da pošaljemo nekog iz porodice sa njima do Patrijaršije pa dalje, a najčešće slali smo po koju torbu s garderobom za svoje koji su proterani bili smešteni u nekom kolektivnom centru po Srbiji il Crnoj Gori, a otišli na brzinu “goli i bosi”.

Dobrila je preuzimala odgovornost za te torbe i pisma i slala ih je iz Patrijaršije dalje. Jednom, dok su vojnici sa meštanima istovarali neku pomoć, Dobrila i mati Haritina su svratile da popiju kafu i osveže se kod nas u sobi (stanovali smo u Parohijskom domu). Naš razgovor uz kafu, prekinulo je lupanje na vrata sobe. Otvorih, kad na vratima italijanski vojnik, naoružan do zuba, sa puškom koja mu je, kako mi se činilo, bila veća od njega.

Pogledom je tražio po sobi i ugledavši Dobrilu nešto vikao na italijanskom. Mi ga nismo razumeli, a Dobrila je ustala sa stolice i pošla za vojnikom iz njihove pratnje koji je ponavljao: Dobrila, tropa roba. Krenusmo i mi za njim, da vidimo što ga je toliko uzrujalo, a Dobrila nam se okrete i reče: Neko je u kamion utovario frižider!

Italijani nisu mogli da se sporazumeju sa čovekom koji je utovario frižider, a Dobrila je za čas objasnila i frižider je vraćen odakle je i donet. A mi smo se u toj muci smejali uplašenom Italijanu i njegovoj tropa robi… A o utovarenom frižideru da i ne pričamo, jer ljudi kad žele da spasu glavu, brinu i da ponešto odnesu tamo negde gde će pobeći, makar to bio i frižider…

Kasnije kad god bismo pričali o Dobrili, setili bismo se ove scene i vremena kada je sve gorelo, a kada su retki bili oni koji su dolazili da nam pomognu.

Sretali smo ovu divnu staricu kasnije mnogo puta u Patrijaršiji, uvek je volela da priča o Orahovcu, Velikoj Hoči… A onda je otišla, ne svojom voljom. I upokojila se na Veliki petak, verovatno umom kraj groba Gospodnjeg.

Večan ti spokoj baka Dobrila. I budi nam molitvenik pred Gospodom.”

(Telegraf.rs)