Ljudi koji ne znaju da je vanredno stanje u Srbiji: "Pitaju nas ko smo i zašto smo došli"

"Kada nas vide, ljudi začuđeno pitaju ko smo, šta smo, o čemu se radi, kakvo vanredno stanje"

Sve glasnije se priča o našim tihim herojima koji ovih dana rade kako bi život nastavio normalno da teče. Osim kasirki, fizičkih radnika, magacionera, vozača, dostavljača, i naravno medicinara, tu su i volonteri i pripadnici mnogih službi koji neumorno obilaze građane kako bi ih snabdeli u ovo vreme vanrednog stanja.

Na sreću ili nažalost, tako se došlo i do onih koji i ne znaju da je u Srbiji u toku vanredno stanje. Oni su stariji, nečije bake i deke, gorštaci koji žive tamo negde na planinama, kojima je odsečenost od sveta nešto sa čime žive i bez korone.

Ona do njih, gotovo i da ne može da dođe.

Do njih dolaze pripadnici novopazarske Gorske službe spasavanja (GSS), koji apeluju da o tim ljudima koji žive duboko u planini, bez puta, televizora i telefona u teškim, nekada preteškim uslovima, treba brinuti i drugim danima, ne samo ovim vanrednim.

- Mi smo te planine, brda i terene obilazili i ranije ali nismo ulazili u privatnost ljudi, nismo dolazili direktno do njihovih kuća, niti ulazili da vidimo kako oni zapravo žive. U proteklih 5, 6 dana, ušli smo dublje u problematiku, ulazili u dvorišta, s njima razgovarali... Nekad zaprepašćeni činjenicom gde sve ljudi žive - priča za Telegraf.rs Boško iz Gorske službe spasavanja.

Navodi da su zaticali domaćinstva koji žive u teškim uslovima, trošnim kućama koje su pred rušenjem, ako se uopšte to može nazvati domom.

Naš sagovornik navodi da ima onih koji samo žele da im se nešto donese, daju novac i to je to, ali ima i onih za koje se spremi humanitarna pomoć, paketi, koje nose i da su nažalost, nailazili na ljude koji su u jako lošem stanju, ali koji su im govorili da su na to navikli.

- Ljudi u tim zabačenim delovima ne znaju da je vanredno stanje. Možda su neki dementni, pitaju šta se dešava, ko smo, šta smo, zašto smo tu... Nemaju telefon, nemaju televizor. Bilo je malo čudno. Pitaju o čemu se radi. Za njih kao da je vreme davno stalo - priča nam Boško.

Često, sva komunikacija im je sa komšijom koji je dva kilomera dalje u podnožju planine.

- Nije da ne žele da znaju, nego su jednostavno odsečeni od sveta. Možda ih nekada neko obiđe i to je sve. Možda neko razgovara sa njima, ali možda oni i to zaborave, jer ima onih koji su bolesni. Pitaju za paket, pitaju šta se dešava...- kaže on.

Boško je kao član GSS i član kriznog štaba za vanredne situacije. Prva odluka na sastanku gde je korona bila glavna tema bila je odluka da se formira volonterski centar u koji je uključeno 15 organizacija iz Novog Pazara, Humanitarna organizacija, Udruženja i Kancelarija za mlade, Crkva, Islamska zajednica...Svi su stavili svoje ljude na raspolaganje starijim građanima jer je tada prva od mera vlade bila da stariji građani ne smeju napolje.

Onda je formiran kol centar, mladi su počeli da se brinu o starijima po gradu, međutim Novi Pazar se nalazi na obrnocima tri velike planine, gde je i Pešterska visoravan, i Golija i gde ima i mnogo sela koja su nepristupačna.

- Dao sam predlog da se GSS stavi na raspolaganje upravo za ta sela. Posle par dana ti pozivi su počeli da stižu, ali smo i samoinicijatvino počeli da obilazimo stanovništvo sa jednim vozilom koje nam je bilo na raspolaganju. Međutim, kada je centrala u Beogradu shvatila potrebu za ovim dobili smo dva vozila na raspolaganje - kaže Boško.

Išli su i po dojavama drugih ljudi, jer oni koji žive na planinama i zabačenim selima nemaju telefon, nemaj informaciju da mogu da zovu kol centar da traže pomoć.

- U tim selima ima invalida, staraca. Najteži slučajevi su ipak deca kojih tamo takođe ima. Treba da im se pomaže stalno, ne samo sada. Njima je korona najmanji problem. Idemo baš kod jedne samohrane majke koja ima sedmoro dece. Njoj na primer, je prašak za veš sada najpotrebniji - kaže naš sagovornik.

Sa članovima GSS može da ide ko god želi ali mora da bude u dobroj fizičkoj formi jer postoji teren gde vozilo ne može da ide, gde puta jednostavno nema i gde se pešači kilometrima i kilometrima sa paketima na leđima.

- Pakujemo u rančeve ono što im treba da malo olakšaju život. Posebno sada kada je sve teže dostupno nego inače. Trebalo bi češće da se se obilaze, da se i na njih misli kad sve prođe - kaže nam Boško.

(V. B.)