Kako se Turkinja snalazi u Srbiji: Najteža reč joj je ljuljaška, čudi se koliko pijemo tursku kafu

Džeren (19) je studentkinja koja je došla u zrenjaninsku porodicu preko Programa razmene studenata kako bi naučila nešto o srpskoj kulturi

Studentkinja Džeren Gulgen (19) iz Turske došla je u Srbiju, u Zrenjanin prošle godine, pred kraj letnjeg raspusta, kako bi ovu školsku godinu pohađala u Zrenjaninskoj gimnaziji u sklopu Programa razmene studenata.

U proteklih 5 meseci koliko je provela u Zrenjaninu, dosta je naučila srpski, pa se na početku razgovora za portal I love Zrenjanin predstavila na našem jeziku.

Preporučujemo

- Zovem se Džeren. Ja sam iz Turske, ovde sam na razmeni učenika - rekla je na srpskom.

Iako je u Turskoj maturirala i upisala fakultet, rešila je da godinu dana provede u Zrenjaninskoj gimnaziji, a da studije odloži za sledeću godinu.

- Kroz program mi je ponuđeno da biram između pet zemalja: Bosne i Hercegovine, Belgije, Finske, Norveške i Srbije. Odlučila sam se za Srbiju i jako sam zadovoljna dosadašnjim iskustvom. Pre dolaska ništa nisam znala o Srbiji. Tražila sam na internetu i tamo piše da se ludo provodite i to mogu da potvrdim. Impresioniralo me je to što je Vojvodina ravna. Čudno je - ideš, ideš, a ništa se ne menja. Pitala sam se gde su brda? Kada sam putovala za Milanovac obradovala sam se videvši neka brda - objašnjava studentkinja.

Porodicu u kojoj je smeštena prvi put je videla po dolasku u našu zemlju, a sada se već oseća kao član porodice.

Džeren je imala punu podršku porodice kada je rešila da svoj dom u Turskoj zameni domom u Srbiji na godinu dana.

- Prvo im je izgledalo da je godinu dana predugo i previše za mene. Da neću izdržati. Ali, ja sam rekla da to mogu. Onda su me pitali: "Zašto Srbija?", a ja sam odgovorila da ne znam, već jednostavno želim da upoznam kulturu, jezik. Mislim da im se činilo da su Norveška ili Belgija primamljivije destinacije ali ja sam ostala pri svom izboru - kaže Džeren.

Slična, a različita hrana

U Srbiji se dosta spremaju turska jela. Ali, način njihovog spremanja se razlikuje tamo i ovde.

- Imamo sličnu hranu kao što su sarma, baklava, tulumbe… Kod nas se kuva drugačije, ali volim i jedno i drugo. Razlikuju se i veličine porcija. Sarmu pravimo sa vinovom lozom, a vi sa kupusom. Mi ih pravimo veoma male. Baklavu pravite sa orasima, a mi sa pistaćima. Takođe, i one su i malo manje od vaših. Iznenadilo me je što pijete jako mnogo turske kafe. I nju kuvamo drugačije od vas. Mi sve stavljamo u hladnu vodu, a vi u vrelu. Ovde me ljudi pitaju da im skuvam kafu. Naravno, ja to prihvatam, jer volim da kuvam kafu. Volim da jedem musaku. To mi je omiljeno - kaže Turkinja.

Priča i da uči srpski sa svojim domaćinima i u školi. Uči i ćirilicu, piše poruke na srpskom.

- Padeži su mi najteži, a potom slova Lj i Nj, Dž i Ð. Ne vidim razliku. Najteže reči su mi ljuljaška i crna. Što se tiče pisanja ćirilice u početku mi je bilo teško. Sada mogu da čitam skoro sve - objašnjava Džeren.

Proslava punoletstava u Srbiji je nešto što je na Džeren ostavilo veliki utisak.

- Ovde ima jako mnogo provoda, žurki. Toga nema toliko u Turskoj. Recimo, kod vas je 18-ti rođendan skoro kao svadba. Želela bih da moji turski prijatelji dođu ovde kao i da prijatelji odavde dođu u Tursku i da vide Istambul i druge gradove. Ovo mi je prvi put da sam na razmeni i sigurna sam da ću obići još neke zemlje - kaže Džeren.

Tatjana Reljin iz porodice domaćina u kojoj je smeštena Džeren kaže da su se čim su saznali za program razmene učenika ona i njen suprug odlučili da se prijave i da prime dete iz inostranstva na godinu dana.

- Za ovaj program smo saznali prošle godine od prijateljice. Ona je imala đaka sa Tajlanda na razmeni. Nama je to bilo interesantno. Ja sam išla u srednju školu u inostranstvo i znam kako je biti odvojen od kuće. Po nama je to lepa zamisao. Da neko iz neke druge zemlje dođe kod nas, da se upoznamo. Ponuđena su nam bila tri đaka za smeštaj. Odlučili smo se za Džeren iz Turske, jer smo mislili da je bliska našoj kulturi i da neće biti možda toliko problema sa privikavanjem. Definitivno nismo pogrešili - kaže Tatjana Reljin iz porodice domaćina.

Sa Džereninom porodicom Reljini se uglavnom pozdravljaju osmehom i mahanjem.

- Mi smo se čuli, ali oni ne govore ni engleski, ni srpski, ni neki drugi jezik kojim bismo mogli da komuniciramo. Tako da smo se samo smeškali jedni drugima. Džeren i njen brat, koji, takođe, govori engleski su nam prevodili šta kažu. Kada se čujemo mašemo jedni dugima, ali ne možemo baš da komuniciramo pošto je problem jezik - dodaje Reljinova.

(Telegraf.rs)