Ušli smo u otcepljenu Republiku Koloniju: Premijer Teša vlada sam, ministri pomrli ili se iselili

Državu su osnovali na teritoriji Grada Valjeva davne '92. Poslednju aktivnost imali su 2012. godine. Ipak, republika opstaje u skraćenom obliku, a predsednik njene vlade, sa oduzetim pravom glasa, donosi laganije odluke

Kad uđete u Valjevo, auto-putem od Beograda, stignete do "Krušika", pa na semaforu skrenete desno, tik uz spomenik kojeg meštani opisuju kao minaret, tada zapravo skrećete u novu državu. Najpre prilazite tabli na kojoj piše Republika Kolonija, sa tronogom svinjom u centru petokrake, a sve to na beloj pozadini koja simbolizuje slobodu, kakva je i zastava države. Za one koji se najave, nedaleko odatle otvaraju se i vrata premijerske rezidencije.

U novom naselju, sagrađenom posle NATO bombardovanja, prvi - a danas i jedini - predstavnik Vlade Dragoljub Tešić Teša dočekao je našu novinarsku ekipu.

Tragom čitulje koju su potpisali članovi Vlade Republike Kolonije, koji poslednji put pozdravljaju svog preminulog ministra zaduženog za spoljnu i unutrašnju trgovinu i kapitalne investicije Aleksandra Stojanovića, doputovali smo u državu na teritoriji Grada Valjeva, u Republici Srbiji. Premijer Tešić dočekao nas je na Trgu republike, skromnom platou na reci Ljubostinji, da nam objasni gde se tačno nalazimo.

Kaže, prirodna granica s jedne strane jeste reka koju stanovnici umesto Ljubostinjom nazivaju Temzom, sa čak dva granična prelaza. Utom su sa druge strane brdo Krušik i fabrika "Krušik", u kojoj je tokom 45 godina radio kao elektrotehničar i u kojoj je dočekao penziju, a sa treće bolnica.

Njegov novi dom, jer je zgrada u kojoj su zasedali od '92. godine u vreme podizanja države, sravnjena 2. maja '99, nalazi se nedaleko od vodene granice i na 50-ak metara od "Krušika". Država u kojoj sam donosi odluke prostire se na 1.240 kvadrata, a u njoj živi 2.100 duša. Nekada, nije bio usamljeni vladar. Njegovi ministri bili su dobri poslušnici, sprovodivši u delo promisao njegovu i njihovog predsednika. Državu su, kaže, napravili po uzoru na susednu Srbiju.

Vladu pravili gledajući srpsku

- (Bogoljub Arsenijević) Maki, kao najeksponiraniji među nama, dobio je mesto predsednika. Ja kao najstariji i najškolovaniji, sa srednjom školom, postao sam premijer. Naš akademik je bio nepismen. Nije znao tablicu množenja, nije znao latinicu i to je nama odgovaralo. Ministar policije je bio izuzetno jak, a glup. Za ministra vojnog smo tražili, kako su to onda zvali 'visoki oficiri', nekog da bude preko dva metra. Važno da je bio 2,01 m da možemo da kažemo da je naš visoki oficir.

Imali smo ministra kulture, koji ništa nije znao, samo da podriguje, ministra zdravlja i ministra informisanja. Imali smo ministra za spoljnu i unutrašnju trgovinu i kapitalne investicije, koji nas je finansirao. Naša Republika nije živela od izvoza, mi smo samo živeli od uvoza. To je značilo da smo uzimali od onoga koji je imao. Jedna vrsta modernog Robina Huda - kaže uz karakterističan potez rukom, aludirajući na krađu.

Objašnjava kako su po potrebi, kad se glad javi, u džakove brali paprike sa tuđih imanja, da su odnosili građevinski materijal iz dvorišta onih koji su gradili, ako bi im bio potreban npr. za pravljenje spomenika. Kaže i da nisu znali od koga odnose, da im nije bilo bitno, ali da odnošenja nije bilo iz Kolonije, jer odatle nije imalo šta ni da se uzme.

- To su proleteri, ljudi pored kojih je život proleteo. Najnovije stvari bile su iz vremena kad su se naši roditelji venčali - kaže Teša (68) životu o naselju koje je, pre nego što će postati republika, bilo znano kao Radnička Kolonija, još od vremena nastanka 1947. godine.

Kaže da su mišljenja meštana bila podeljena. Oseća da su ih mladi bolje razumeli, te da su stariji previše bukvalno doživeli ono što su akteri uzeli za igru. Seća se kako je komšija jednom doveo suprugu pred njegova vrata i tražio da joj objasni kako joj nije potreban pasoš za život u Republici Koloniji.

Kaže i da je republika nastala iz šale, te da su njeni stvaraoci bili sirotinja bogata duhom. Igrali su se, kaže, ne shvatajući koliko je priča koju su pokrenuli ozbiljna.

- Međutim, kad smo shvatili koliko je to ozbiljno, nismo mogli da se vratimo nazad. Onda smo išli do kraja i to je, da kažem uslovno rezultiralo Petrovdanskim mitingom u Valjevu. Mi smo izveli 10.000 ljudi na trg. Ušli smo u Opštinu, izbacili predsednika Opštine; mi smo osvojili Opštinu i izašli napolje. E, naravno, posle je počela policijska tortura - priča nam o tome kako se, ocenjuje, zakuvao 5. oktobar, u njihovoj kuhinji i u njegovoj sobi.

Dizali spomenike vlasti, vlast im spomenike rušila

Pre nego što smo se dotakli akcije i dok smo još bili u teoriji, Teša nam je ispričao i da je bilo bitno da se ministri ne pitaju ni za šta, da bi država, kako su videli od drugih, funkcionisala.

- Maki, koji danas živi u Vojvodini, i ja smo se sve pitali. Ministar kapitalnih investicija, preminuli Aca, bio je zadužen da nađe siporeks blokove da napravimo spomenik. Našao je. Otišli smo u Valjevo, videli ko zida kuću, uzeli koliko nam treba, recimo deset komada i doneli ih. Samo uvoz! - podseća na to da Kolonija nije imala šta da izveze, praveći uvod u jedan od prvih poteza novouspostavljene, njegove Vlade.

Spomenik o kojem govori srušen je čim je otkriven. Bio je dug 2 metra i 60 centimetara. Na njemu je pisalo "srpski predsednik", bez imena i prezimena iza titule. Kako su na sudu kasnije saznali, država Srbija je bila uverena u to da je izliven od bronze, zbog toga su, misli, stigli ljudi sa maljevima i macolama da ih ruše, iako je mek građevinski materijal pukao posle prvog udarca.

Zna da je milicija došla po prijavi da sruši spomenik u obliku polnog organa; crvene boje. To ih je prekinulo u nameri da ga nadograde spomenikom namenjenim srpskom vojvodi. Ipak, jedan koji nije zahtevao osnovu - spomenik srpskom radniku - ugledao je svetlost dana. U njemu je od pur pene napravljen izmet, Teša kaže, vernog izgleda, sa velikom zunzarom na vrhu.

Nisu samo krtikovali vlast, kritikovali su i podvlašćene.

- Radnik je go*no - ćuti, ne prima platu, dolazi redovno na posao, nema čime da izdržava decu i kad ga pitate kako mu je, kaže: 'Pa, dobro je' - objašnjava zašto se i radnik našao na meti kritika.

Takav manjak duha i impulsa za samoodržanjem primećuje kod današnje omladine, kako kaže, zanesene tehnologijom i internetom. A oni su u svoje vreme imali i avijaciju!

Vazdušna sila

- Imali smo jedan avion na poligonu Petog puka koji je služio vojsci tadašnje JNA za obuku vojnika. Skalamerija slupana, neki Mig 15. Skidali su delove i prodavali kao aluminijum. Mi smo to predstavili kao našu avijaciju za slučaj da nas neko napadne - navodi Teša sveža sećanja iz '90.

Ubrzo potom imali su razgovor sa policijom koja se raspitivala o avionu u njihovom posedu. Kako nam je objasnio, Maki i on, su ostali dosledni, u nezgodna vremena i mnogima nejasnom šaljivom maniru, potvrdivši da su vlasnici letelice, te da je drže na periferiji Valjeva.

Ovaj put njima je ostalo nejasno kako se taj razgovor završio. "Onaj krš?!" Odakle vam pare da ga popravite?", ne skrivajući smeh.

Kaže da nikoga nisu vređali, te da nijednu vlast ne bole uvrede.

- Mi smo stalno hvalili vlast tako da se celo Valjevo smejalo. Što rekao jedan nama: 'Nemoj me više hvaliti, spade mi koža s leđa' - seća se, ocenjujući, da su oživeli Nušića.

Ipak, njih je bolelo. Bombardovanje SRJ umalo ih je koštalo glava. Premijer Teša bio je teško povređen. "Krušik" na koga su stanovnici naselja gledali sa terasa, prvi put je bombardovan 14. aprila u 6.20 ujutro, sa četiri tomahavke. Već tada njegov stan je bio demoliran od siline detonacije. Drugog maja desilo se i ono od čega su strepeli - bombardovano je naselje i sravnjeno sa zemljom.

Teša je zadobio prelom potkolenice na tri mesta. Povredu su sanirali bez anestezije. Fotografija svedoči da se podliv popeo do kuka, da je "probila" limfa, te da se pod gipsom vidi ekser od ekstenzije. Nije, kaže, znao šta ga čeka, pa mu je bilo lakše da se nosi sa nevoljom. U bolnici je proveo 40 dana. Tada se desio i jedan preloman trenutak.

Koga interesuje narod?

- Vidi kako izgledaš. Hoćemo li im, kad izađeš...? Pa kaže šta da im radimo. Ja kažem: 'Hoćemo!' To je bila inicijalna kapisla - prepričava prvu posetu u bolnici, Makijevu. - To mi je predložio da bismo se osvetili vlasti koja je na neki način pokazala da je ovaj narod ne interesuje. Ja sam izašao 9. juna iz bolnice. Bio sam u izbeglištvu u Hotelu Jablanica, u svom rođenom gradu. Nemam stan, srušena zgrada. 

U periodu između dva bombardovanja od predstavnika vlasti je, objašnjava, tražio da ih "isele, da sačuvaju glave". Nisu imali sklonište, a nisu ga ni dobili jer je njegov apel, govori nam, bio uzet za sakupljanje političkih poena. Kada je već bomba pala i kada su već preživeli, odlučili su da izađu na ulice. Tada je 10.000 sugrađana izašlo na Petrovdan 12. jula na gradski trg.

- Napravili smo strategiju da se napravi građanski otpor, koju su od nas preuzeli. I hvala bogu da smo mi iz te priče izašli čisti. Tačno je da su ušle pare, ali mi dinara nismo uzeli. Jedan političar, bio je i ministar, da mu ne spominjem ime, rekao je da je jedini pravi pobednik 5. oktobra Bogoljub Arsenijević Maki.

Studentski "Otpor" je nastao iz našeg otpora. Oni su to samo preuzeli i dobro je što su to uradili. Ne priznaju nas za začetnike, premda Maki je dobio čeličnu pesnicu kao najotporniji otporaš. Mi smo dobili zlatni bager, Maki je dobio povelju Građanin godine Grada Valjeva. Sve je to zaboravljeno, naravno i dobro je što je to tako - govori o stvarima domaćoj javnosti već daleko poznatijim.

Poslednju aktivnost vlada Republike Kolonije imala je 2012. Tada su treći put postavili tablu na ulazu u državu.

- Prvi put ju je rušila policija '92, pa kad je došla nova vlast 2012. godine i ona, a onda smo je podigli ponovo. Kad oni mogu da otvaraju isto preduzeće po tri puta, zašto mi ne bismo mogli jednu tablu - objašnjava dodajući da je Republika Kolonija kao prava država imala svoje simbole.

Himna je bila pesma Ramba Amadeusa, prvog i poslednjeg počasnog građanina Republike Kolonije "Prijatelju, prijatelju". Zastava je bila bela, a grb na njoj - svinja u petokraci.

- Pitali su policajci šta vam znači grb. Rekao sam da smo željni komunista i pečenja. Oni su svi komunisti, nisu reagovali na to. Mnogo kasnije, kada je došlo do nekih promena, nešto se desilo - kaže mimikom aludirajuću na petooktobarske promene - Onda smo im rekli pravo značenje: 'Svinje komunističke!'. To je bio jedan opšti smeh. Ti koji su hteli da nas biju, oni su se sada smejali. Simbol je krmača sa tri noge i pet si*a, to su Tito i pet republika. Bez Slovenije, već je bila tropa.

Usamljeni vladar

Vlada se u neku ruku raspala. Mnogi su pomrli, neki se odselili. Premijer je mogao da ode, spominje ponudu za politički azil, ali nije želeo. Ima tri prve ljubavi - Valjevo, Divčibare i Koloniju.

- Mogu da odlučim da li ću negde da kažem nešto, da li ću nekom da pomognem nešto - kaže navodeći dužnosti i privilegije Vlade Republike Kolonije u skraćenom obliku. - Roditelji omladine me mole: 'Kaži mu ti, tebe će da posluša'.

Druži se sa omladincima, ali nema sledbenike. Naprotiv, i sebi je oduzeo pravo glasa.

- Kad sam otišao u penziju, sam sam sebi oduzeo pravo glasa. Zašto bih ja glasao protiv vas. Ako je vama sistem dobar, meni je još bolji - kaže dodajući da ga na ulici ipak prepoznaju.

U kraju ga oslovljavaju sa ministre i predsedniče, kako ko, dok je na ulici, van republičkih granica, slično, ali nešto drugačije.

- Uđem u taksi, kažem: 'U koloniju!' Taksista me pogleda. Kad stignemo pitam koliko, a on odgovara: 'Ne dugujete ništa'. Uđem u prodavnicu, pantalone probam: 'Spakuj! Koliko?'. Kaže: 'Ništa, gledao sam vas na televiziji, bilo je sjajno. Ja ne mogu tako da kažem, a sve tako mislim.' To je moja moralna satisfakcija - govori o benefitima funkcionera na vlasti.

Stari Valjevci su, objašnjava nam, znali za Republiku i pre smrti ministra Coe, jedino su pitali kada je i od čega umro. Mladi su za sve čuli posle čitulje.

(B. Petrović - b.petrovic@telegraf.rs)