Iguman manastira Tumane o lepoti pravoslavlja: "Vera je deo našeg bića, a litije naše živa kandila"

Koliko je jaka vera srpskog naroda, kao i da li Srbe samo muka Bogu natera razgovarali smo sa igumanom manastira Tumane, jeromonahom Dimitrijem

Srbi slove za veoma pobožan narod kom su vera, čast i svetinje iznad svega. Tokom praznika koji su za nama, na desetine hiljada vernika posećivalo je hramove i manastire u Srbiji, kako bi se pomolili Gospodu za zdravlje i spasenje. Istovremeno, vernici su u gradovima širom Srbije, Crne Gore ali i sveta, ujedinjeni u veri, protestovali zbog usvajanja spornog Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori.

I dok mnogi čvrsto stoje iza stava da je srpski narod vazda ujedinjen u veri, ima onih koji smatraju da Srbi žive u slozi i u Boga i crkvu veruju samo onda kada "đavo dođe po svoje".

O tome koliko je naš narod zaista verujući i blizak Bogu razgovarali smo sa igumanom manastira Tumane kod Golupca, jeromonahom Dimitrijem. Iguman svetinje koju dnevno poseti na stotine hodočasnika tražeći utehu i spas, i koju mnogi odmila nazivaju Đerdapskim Ostrogom za Telegraf.rs je otkrio koliko je zaista jaka vera srpskog naroda, kao i šta treba svi mi da uradimo kako bismo se približili Bogu.

• U Srbiji poslednjih godina narod sve više potencira na veri, a nedavni događaji u Crnoj Gori dokazuju da pravoslavna braća mogu da se ujedine. Da li mislite da je srpski narod zaista verujući ili im se vera u Boga vrati samo kada treba da pokažu takozvani srpski inat?

Srpski narod je oduvek bio pobožan i istrajan u svojoj veri i idealu odnosa ka Bogu, što je neprekidno kroz svoju istoriju svedočio krvlju i stradanjem. Krv i stradanje naših mučenika postajali su seme novih svedoka vere i mi smo, kao u drevna vremena, rađali generacije dostojanstvenih služitelja Bogu. Sveti iz našeg mučeničkog i krstovaskrsavajućeg naroda najlepši su dokaz i potvrda toga. Od Svetog Jovana Vladimira, naših Svetih Nemanjića, Svetog Kneza Lazara, Svetog đakona Avakuma, jasenovačkih, kosovskih i drugih mučenika.

Aktuelna situacija u Crnoj Gori pokazuje nam upravo to da je naš narod, ma gde bio i u kakvim okolnostima se našao, bio branitelj svoje vere bez kompromisa. Svete litije i saborovanje naroda u odbranu svojih svetinja istinski je prinos i živo kandilo prisluženo Gospodu.

• Naš narod slovi za onaj koji u crkvu ulazi samo kad ga muka natera, da li je to zaista istina?

Vera je sastavni deo bića našeg naroda. Moguće je da nam fali u celini verskog obrazovanja i kulture, ali delatna vera je naše pretke krasila. Nadamo se da će krasiti i nas i generacije koje budu dolazile. Naše je da je sačuvamo i u nasleđe predamo, kao sveto predanje i živi i delatni život u Hristu.

• Da li smo mi mnogo grešan narod? Ispaštamo li kao pojedinci velike grehe ili smo samo previše samokritični? Kakva su vaša iskustva?

Hristos je ukinuo greh i smrt kao apsolutne kategorije i mi smo Njegovom žrtvom iskupljeni. Naše je da mu blagodarimo i kao pojedinci, ali pre svega kao zajednica crkve koju on prinosi Duhom Svetim Bogu Ocu. To je put i način našeg spasenja.

I odlazak u Crkvu jeste svedočenje toga i kada nam je lako i u stradanju i svakoj drugoj prilici koju nosi život.

• Šta je Vas opredelilo da postanete monah?

Monaški život je sa jedne strane dar Božiji, a sa druge prizivanje koje se poput ognja blagodati rasplamsava u srcu čovečijem. Kada čovek pozitivno odgovori na dar i priziv Božiji ka monaškom životu onda je svo njegovo biće i ličnost okrenuta ka tome i ma kakve prepreke bile na tom putu čovek ih nadilazi sledeći i ostvarujući svoj put. Takva je situacija bila i sa mnom.

• Vi ste iguman manastira Tuman, svetinje koja je oživela u proteklih nekoliko godina i koju vernici sve više i češće obilaze. Da li se vera zaista vratila u naša srca, ili obilazimo manastire kao turističke atrakcije?

Tumanski manastir veliko je čudo današnjice. Pomalo zaboravljena i skrajnuta svetinja vaskrsla je iz sna po blagoslovu Božijem i molitvama divnih čudotvoraca, prepodobnih otaca naših, Zosima i Jakova. U svakom pokolenju Gospod projavljuje mnogobrojna svedočenja da je među nama. Jedno od njih, a kome jesmo svedoci, jeste i Tumane.

• Kako izgleda život u manastiru Tuman? Kad ustajete, kako se hranite, koliko puta se molite, koliko ste povezani sa spoljnjim svetom u smislu tehnologije?

Život u manastiru Tumanu jednačit je sa životom u drugim svetinjama. Sastoji se od molitvenog i bogoslužbenog vremena, poslušanja, odmora, prijema gostiju...

U manastiru se ustaje rano. Dan počinje molitvenim pravilom, potom sledi jutarnje bogosluženje, raspored poslušanja, ručak.  Bratija izvršava svoje dnevne obaveze, sledi večera, večernje bogosluženje i odmor. Takav je svakodnevni poredak. Savremeni tokovi života su prisutni, ali ne dominiraju manastirom. Mi ih koristimo kako bi olakšali komunikaciju sa vernicima, trudeći se da se oni ne odraze na duhovni život.

• Da li dolaze nevernici/ateisti u manastir. Dolaze li ljudi drugih vera?

U manastir dolaze mnogi i verujući i ateisti i ljudi drugih vera. Važnije od tih razlika jeste način kako ih primamo. Svakoga i uvek treba primiti kao bližnjega koga sam Gospod šalje. Naše nije da merimo i sudimo ljude po veri, rasi i različitostima, već da svima i ovima unutar i spolja pokažemo lepotu pravoslavlja i to na delu.

• U teškim vremenima narod se sve više obraća Bogu i moli za pomoć, a mnogi, pak, kažu da ih Bog ne čuje. Šta savetujete vernicima, kako pravilno da pristupe Bogu da bi od njega dobili spas?

Bogu treba pristupati iskreno i sa poverenjem u neprestanoj težnji izgrađivanja odnosa sa njim ali i sa onima koje on šalje u naš život. Neka naše usmerenje bude takvo da odnos sa Bogom bude centar našeg života i interesovanja i po meri naše želje za zajednicom sa njim, on će se i projavljivati. Ostavimo Bogu prostor da dela u našem životu ne koristeći ga za sebične ciljeve i egoizam. Takvi treba da budemo i prema drugima i u molitvenom obraćanju. Dajmo prioritet večnosti i pokažimo u ovom životu da nam je do nje sa Bogom najpre stalo.

• Vi lično svakodnevno komunicirate sa vernicima. Šta vas najčešće pitaju, za šta se najviše mole?

Ljudi dolaze u Tumane sa raznim potrebama i pitanjima. Jedni da potraže utehu, isceljenje, blagoslov. Drugi da blagodare, neki iz radoznalosti. Važno je da gotovo svi oni dolaze sa potrebom susreta sa Bogom i željom da prime i ponesu blagodatne darove. Važno je da ih primimo sa ljubavlju, da osete ljubav u svetinji i gostoprimstvo, da znaju da su u Božijoj kući sigurni, da im se pruži ruka, pokaže da su nam bližnji, da iz svetinje odu osvećeni i bolji u ime Gospodnje.

• Čuda u manastiru Tuman se svakodnevno događaju, bolesni dobijaju isceljenje, a vernici preko potreban mir. Koja čuda su na vas ostavila najsnažniji utisak?

Čuda Božija su svakodnevna pojava u manastiru Tumanu i ona su pokazatelj da Gospod čuje našu molitvu i da brine o nama. Svi svetitelji, pa i Tumanski, kao oni koji su prijatelji Gospodnji posreduju za nas. Pored divnih i zaista potresnih isceljenja od bolesti, čudesnih izbavljenja od smrtnih opasnosti, dobijanja poroda, za mene lično najlepša čuda jesu upravo susreti sa svim ljudima koji dolaze, sa silom njihove vere, ljubavi i nade sa time da je Bog važan čoveku i u ovo vreme kada savremena civilizacija nudi razne loše sadržaje i idole kulture, progresa i slično.

• Mnogi žele i uporno pokušavaju da ospore ono što je bratija manastira Tuman uradila u poslednjih pet godina. Optužuju vas i da ste potplaćivali ljude da pričaju o “čudima koja se nisu dogodila”. Kako to komentarišete i šta biste poručili onima koji optužuju Vas i monahe u manastiru?

Svi smo mi ljudi pa naravno ima i onih koji ne gledaju blagonaklono na fenomen Tumana. Takvih imate i među neverujućim ljudima ali i u crkvi. Za mene tu nema mesta za brigu, jer jasno je i vidljivo na šta je bratija došla pre pet godina u Tumane, a kakav je manastir danas i to je veliko delo Božije i istinsko čudo - vaskrsenje jedne svetinje.

Centar tumanske misije i života jeste liturgijska blagovest u zajednici Boga i čoveka, to je naš život i na tome insistiramo i kod vernika. Da su čuda lažna, izmišljena ili plaćena sam Bog bi stopirao tako nesto, a narod kao čuvar istine u crkvi ne bi pohodio ovu svetinju i vraćao joj se iznova.

Pitanje za svakog koji govori o plaćanju čuda je neka odgovori koja bi bila njegova cena da roditelj posvedoči i lažira isceljenje svog deteta?! Takvi ljudi, koji zavist pakuju u omot pobožnosti, iz svojih riznica iznose ono što ih krasi, a to je zlo i mržnja. Njihovo mišljenje nas ne dotiče. Oni neka rade svoje, mi ćemo svoje. Poslednja reč je Božija.

• Koja je vaša omiljena knjiga za koju verujete da moze utišati nemire u duši?

Čitajte knjige koje su afirmativne i korisne za spasenje koje će vas povesti ka dobru i usmeriti na spasenje. Iz ugla crkvenog štiva pored Svetog pisma i žitija preporučujem dva izvrsna romansirana pravoslavna dela "Crtež u pesku" i "Arhijerej". Tu će svako naći sebe. Čitajte i živo nadahnjujuća dela vere koje nam je ostavio Sveti vladika Nikolaj ili recimo Mitropolit Antonije Blum.

(Telegraf.rs)