"Samo me Božić i slava sećaju na sreću": Uz Ibar melje jedna vodenica, ponekad danima ne svrati niko

Verica Kaplarević jedina je vodeničarka, ne samo u kraljevačkom kraju, nego i celom Nadibru

Sve do sedamdesetih godina prošlog veka na svakoj reci i malo većem potoku u kraljevačkom kraju bilo je bar po desetak vodenica. Zlatno doba seoskih potočara odavno pripada prošlosti, a danas u ovom kraju podno planine Jastrebar, ogranka Jelice na kraljevačkoj strani, radi samo jedna vodenica, kojom gazduje Verica Kaplarević, jedina vodeničarka, ne samo u kraljevačkom kraju, nego i celom Nadibru.

- Ništa nije kao pre. Za pola veka broj žitelja se petostruko smanjio, naročito mladih, a pomeljar tek poneki u poznim godinama, kome i vreća od svega desetak kilograma kukuruza "osmaka" predstavlja teško breme da s njim stigne do vodenice - setno priča ova dama vodeničarka iz sela Mirajići.

Preporučujemo

Iako se broj Veričinih pomeljara sveo na nekolicinu, za vrednu pekčaničku vodeničarku posla uvek ima, naročito zimi kad reku, jaz i badanj prekriju duboki snegovi i okuje led. Tada sve mora da se očisti, pripremi do ranog jutra i po velikom mrazu, kao da će sa okolnih brda i zaseoka stići desetak pomeljara, a ne jedan, možda i –niko. Prođe nekad i po nekoliko dana, a da Verica ne ugleda ni prolaznika seoskim putem, a kamoli nekog s džakom kukuruza, pšenice ili ovsa.

- Samo me decembar i januar, vreme krsnih slava i svinjokolja, Božić i poneki blagi dan podsete na srećno vreme kad je vodenica čeketala od jutra do mraka, često do iza ponoći - priseća se Verica najboljih dana.

Ova vredna žena čvrsto je odlučila da ostane verna nasleđenoj kući i vodenici sve dok bude mogla. Kaže da najbolje se spava uz huk jaza i vodeničkog kola.

(Telegraf.rs/ RINA)