Zbog preslice ženama nekada nije trebao bensedin, a evo zašto neki kažu da je i preteča SMS poruka
Etnolog Snežana Ašanin govori o našoj tradiciji predenja, o preslicama koje su bile pravo umetničko delo
Od davnina je poznato da u hladnim zimskim danima najbolje greju vunene čarape i vuneni džemperi. I dok se danas to u većini slučejava kupuje, nekad su to naši stari radili mnogo drugačije. Šišanjem ovaca dobijala se najbolja vuna koja se kasnije prela – na preslici.
- To je bila prava umetnost. Kad se prede, kudilja se stavi za pas, levom rukom se čupa vuna, a desnom se okreće vreteno i tako dobija konac. Onda bi se ono motalo u klupka i čuvalo za pletenje. Većinom su prele starije iskusnije žene, a mi tada mlađe smo od njih krale zanat - priseća se starih vremeana Dragačevka Rakila Stojković.
Preslice su bile drvene, najčešće su se pravile od borovih grana i pravili su ih samo provereni majstori. Međutim, moglo bi se reći da su one davna preteča današnjih sms poruka, pošto bi onaj koji pravi preslicu na nju obavezno utkao i po neku rečenicu ili sliku za onog kome je namenjena.
- Većina preslica imala je neku simboliku, svaki majstor u nju želo je da utka svoju dušu i da nešto poruči. Nekad su to bile prijateljske, a nekad i ljubavne poruke - rekla je etnolog Snežana Ašanin.
Tada od velikog društvenog značaja, preslice su se nalazile i u bogataškim kućama i na dvorovima, a često na njima pored ljubavnih mogli su se naći i politički simboli.
- Verni tradiciji, majstori su uglavnom stavljali srpska obeležja, grb i krunu, a kasnije kako su se vremena menjala mogle su se često videti petokrake. Majstori koji su to radili bili su izuzetno cenjeni, a za rad im je trebala vešta ruka, kvalitetno domaće drvo i inspiracija - kaže Snežana.
Preslice se danas retko mogu videti, a još ređe ih prave majstori i domaćice koriste. Sa njihovim odlaskom u istoriju stari često kažu da su se vremena mnogo promenila, a ljudi postali poprilično nervozniji.
- Kad predete satima, smirite živce, niko tad nije pio bensedine - zaključila je Rakila.
(Telegraf.rs/RINA)