Ivan sanja preminulu ćerku koja se borila sa pedofilom i karcinomom: Ispunio joj je poslednju želju

- Znam ljude sudbinom pritisnute, a još uvek dišu - napisala je davno Desanka Maksimović

Ivan Sekulić (48) iz Blaca, policijski veteran iz borbi na Kosovu i Metohiji, već više od dva meseca danonoćno protestuje u Pionirskom parku u Beogradu sa svojim saborcima, pokušavajući da ostvari svoja osnovna ljudska prava. On paralelno vodi i borbu za zaštitu dece koja su žrtve pedofila, kao što je to bio slučaj sa njegovom ćerkom pre tri godine.

- Znam ljude sudbinom pritisnute, a još uvek dišu - napisala je davno Desanka Maksimović. Jedan od tih ljudi je i Ivan, iako ga velika pesnikinja nije poznavala.

Preporučujemo

Izbeglički život porodice Sekulić u Jagodini, doneo je u početku radost, rođenjem ćerke Isidore 2000. godine. Ivan je radio kao moler, a supruga brinula o deci. Međutim, u godinama koje su usledile posledice koje su ratne strahote na Kosovu i Metohiji ostavile, bile su jače od zaveta na ljubav, te se supružnici razilaze, a nevolje se ređaju kao na traci.

Bolest ćerke Isidore

- Isidora se od karcinoma razbolela 2012. godine. Otkriven joj je tumor “juling jelin sarkom”, koji je veoma redak, napao joj je rebra. Pokušali su da je spasu hemoterapijom, postavljali su joj veštačka rebra, implante, bila je na Dečijoj klinici u Tiršovoj. Osećaj kad lekar saopštava da ti detetu nema spasa je nepodnošljivo težak, ali sam bodrio ćerku sve vreme, pokušavajući da joj produžim život. I jesam za nekih pet meseci.

Poznanik pokušao da je siluje

- Isidora se vratila u Jagodinu, primala terapije, a 13. januara 2016. godine, otišla je kod poznanika R. V. (57) da joj popravi lap top, a on je pokušao da je siluje. Bila je pod jakom hemoterapijom, opala joj je kosa, bila je krhka, pao joj je imunitet. Pedofil je je skinuo, počeo da je mazi, da joj zavlači ruke pod majicu. Uspela je nekako da pobegne - govori Ivan, dok mu pogled ide u daljinu, ka zgradi Predsedništva i čini se, prodire dalje kroz maglu i mrak Beograda.

Slučaj je završen tako što je R. V. osuđen na dve godine zatvora i sada je na slobodi. Ivan se plaši da još neko dete ne doživi sudbinu njegove Isidore. Isidora je umrla 30. maja 2017. godine. Otac joj je ispunio poslednju želju. Plesali su na ulici noću.

Njena poslednja želja: Igrali na mesečini u 3 ujutru

- Bez muzike smo igrali na mesečini u tri ujutru. To je bila njena najveća sreća i njen najveći smeh, toliko me je ljubila što sam joj ispunio to. Posle 10 dana ispustila je dušu. U životu me drži sećanje na nju, želim da se istina sazna, kako zbog nje, tako i zbog druge dece, jer je čovek koji ju je napastvovao i seksualno zlostavljao na slobodi. Nemam penziju, nemam nikakva primanja, evo živim ovde u parku. Majka u Blacu ima penziju 18.000 dinara i zbog toga nemam pravo na primanja.

Sanjam ćerku svake noći

- Teško uspevam da zaspim, na VMA imam jaku psihijatrijsku terapiju, koju moram da pijem do kraja života. Ćerku sanjam svako veče, svake noći. Kad shvatim da je san, teška srca se budim. Nekad je sanjam kao malu, kao odraslu, dođe mi u san, kaže mi, dobro sam, tatice, nemoj da se brineš za mene. Neka dešavanja na Kosovu dole, ono otimanje s kolegom i to mi isto dolazi u san. Ovde sam zbog diskriminacije, zato što nemam nikakva primanja. Nadležni nemaju dokumentaciju da sam bio na Kosovu, ja imam sve, a oni jedostavno neće da priznaju to - zaključuje Ivan.

U uglu njegovih očiju uvek je neka suza, koja i kada krene, brzo se zaustavi, jer plakati se može i bez da bude vidljivo spolja.

Opet bi branio Srbiju

Decembar je, zima steže, iako nema snega. Na klupi preko puta glavnog šatora u kampu, gde veterani provode dane i noći, Ivan priča o Isidori, ali i o tome kako bi opet branio Srbiju, iako je njemu i njegovoj porodici u godinama koje su usledile posle rata naneta velika nepravda, upravo od institucija te iste države.

- U policiju sam primljen 1998. godine, reč je o rezervnom sastavu SUP - a u Prištini. Imao sam doobuku za Posebnu jedinicu policije, kojoj je specijalnost bila razbijanje terorističkih grupa.

- Dobio sam raspored u selu Lapušnik, opština Glogovac, u reonu Drenice. Još tokom 1998. godine, počele su akcije i borbe. Prema proceni, u dreničkom kraju bilo je oko 2.800 terorista, a srpske policije oko 500 do 600 ljudi - seća se Ivan kulminacije sukoba sa teroristima OVK na KiM.

U Lapušniku je bilo jedno od najjačih uporišta terorista, kao i njihova glavna komanda. Tu je rođen i Adem Jašari, osnivač OVK. Selo je od izuzetnog strateškog značaja, jer predstavlja ulaz na područje Drenice. Trebalo je očistiti oblast od terorista, jer nisu dozvoljavali vojsci da prolazi tim putevima, a bilo je već i kidnapovanja i otmica civila.

Po proceni srpskih službi bezbednosti, tu je bilo zatočeno oko 80 Srba.

Ranjen iz mitraljeza

- Oko 70 sati trajala je borba između naših snaga i OVK jedinica, uz podršku vojske, posle više od tri dana neprekidne borbe, ušli smo u Lapušnik. Poginulo je dosta aktivnih policajaca tom prilikom. Ranjen sam iz mitraljeza i to usled panike jednog kolege, ispalio je 26 metaka, tako da su me rikošeti pogodili. Taj kolega, kad je video šta je uradio, hteo je da se ubije, da izvrši samoubistvo u bunkeru. Otimali smo se s njim da mu uzmemo pištolj. Lečio sam se u Prištini i ostao sam tu mesec dana. Vratio sam se u Lapušnik ponovo - dodaje Ivan.

Potpisivanje Kumanovskog sporazuma, teško je palo pripadnicima PJP, te je, dodaje Ivan, jedan kolega na njegove oči izvršio samoubistvo, pucajući sebi pištoljem u glavu. Ivan je do 16. juna u uniformi, a iz Prištine izlazi preko Vranjevca, čisto albanskog mesta. Njegova supruga, medicinska sestra, u to vreme još je u gradu, a četvorogodišnji sin u Blacu. Seća se ubistva svog kolege, na kog su pucali finski vojnici KFOR-a, samo zato što se nehotice uhvatio za pušku. Ivan je izašao iz Prištine, sam u autu, noseći oružje koje je imao kod sebe.

Dom u šatoru u Pionirskom parku

Omaleni šator blizu spomenika Osmatračnica u Pionirskom parku Ivanov je dom čitave jeseni, a verovatno će tu i zimu provesti. Veče donosi hladnoću, a noć već prvi mraz. Šator je obložio stiroporom da tokom noći tu bude podnošpljivije za spavanje. Na sebi ima nešto od policijske uniforme čuvene PJP. Iz šatora iznosi belu fasciklu u kojoj je čitav njegov život. Listovi papira, potvrde, uverenja i druga dokumenta, kojima pokušava da dokaže da je ratovao, kako bi mu država dala nekakva primanja, jer zbog bolesti nije sposoban za rad. Druga grupa dokumenata predstavlja njegovu borbu da se stane na put pedofiliji u Srbiji.

Beograd dočekuje praznike, sve šljašti i sija pred Novu godinu. Ljudi žure i prolaze Pionirskim parkom. Veterani u šatoru se greju oko jednog starog šporeta i grejalice na plin. Dim cigareta i dim rata su pomešani, a u njemu “ratnici golubijeg srca”, čekaju pravdu. Svi oni bi opet branili otadžbinu i svoj narod.

Otadžbina ne počinje u paragrafu nekog zakona

Osećanja boraca u Pionirskom parku, mogu biti shvatljiva samo za one koji znaju da otadžbina ne počinje u paragrafu nekog zakona ili pak možda u sudskoj odluci, već u srcima svakog od nas.

(Slađana Tasić)