Emotivno pismo Preletačevića o preminulom ocu: "Imao sam matorog koji je prelazio granicu normale"

"Moja majka je zapalila u Centralni zatvor da ubedi upravnika da im dozvoli da se venčaju u zatvoru, ne bi li ona završila papire za boravak"

"Imao sam veliku sreću u životu da mi otac bude Dule Sidžim. Nikada nismo zajedno putovali, išli na more, rođendane, nismo govorili preterano o životnim stvarima i problemima, bili smo više kao ortaci koji se gotive i kad, kad popi*kaju".

Ovako je Beli Preletačević, ovoga puta kao Luka Maksimović, započeo svoj post posvećenom ocu preminulom početkom oktobra, čoveku u čijoj je kafani u Mladenovcu Beli imao i svoj štab. Bili su to dani njegove slave, kada je na predsedničkim izborima zauzeo treće mesto, a javnost bila uprta u fenomen, lik i delo, pa i genealogiju Belog.

Preporučujemo

Kada je ovaj čovek otišao u legendu, Luka je otvorio dušu. Ispričao je sve o svom ocu u jednom opširnom postu, satkanom od mnogo emocija i priča o porodičnih dogodovština.

Luka je, čini se, nikad otvoreniji kada je privatnost u pitanju, nikad ličniji i neposredniji. Ali, osećanja ga nisu slomila.

Oprostio se od oca u svom stilu, mangupskim jezikom, brutalno iskreno, baš onako kako je njihov odnos i izgledao. Dule je od sina dobio "in memoriam" koji ne slama srce, već ga rasplamsava, tera da zaigra, uz poneku suzu koja se provuče.

Ima šokantnih sećanja, uvrnutih dogodovština kroz čije opise se jasno vidi prisnost kojoj bi mnogi klinci pozavideli.

U ovom postu jedan od najintrigantijih "političara" otkrio nam je odakle mu tolika, ponekad i sumanuta energija kojom je obarao mase na belom konju.

Ovo su delovi njegovog posta:

"Jedna od stvari po kojoj me mnogi kao bebu pamte jeste da me je Sidžim bacao u sportskom centru u olimpijski bazen kad sam imao godinu dana, a mog brata sa osam meseci, i to su te stvari koje volim što sam doživeo svesno ili nesvesto sa svojim ocem. Imao sam matorog koji je prelazio granicu normale svesno jer je poznavao sebe, razbijao je stereotipe još u ono vreme furajući tange na bazenima kada je to bilo nepojmljivo, radio je stvari koje treba da se rade al ih ljudi nisu radili.

Neverovatne priče me vezuju za njega. Mnoge stvari koje je činio u mladosti mi nikada nije pričao, a znao sam iz varoških priča da je bio i nestašan, za*eban, ali i veoma korektan lik. Čuvene akcije iz Berlina gde je u ekipi harao gradom sa nekim Ješom i Švabom, a zatim se pojavio u Mladenovcu 1979. sa najnovijim Bemveom 325 i hrpom odela koje je delio kao čika Kure u Ranama.

Sidžim je uspeo da se zaljubi u Bratislavi u moju majku, koja je bila dete uglednog komuniste, čoveka sa dva fakulteta i ozbiljnom pozicijom u vladi i da je pritom odvede u Jugoslaviju. Majka je trudna došla u Jugu, a matorog je odmah INTERPOL uhapsio za neko delo. Majka došla u tuđu zemlju, ne zna jezik, ne zna nikog, nosi dete čoveka koji je u zatvoru, pa vi zamislite koja je to tek glava od čoveka!

Bili su najlepši par u varoši, a i šire! Zahvaljujući obostranoj mudosti, moja majka je zapalila u Centralni zatvor da ubedi upravnika da im dozvoli da se venčaju u zatvoru, ne bi li ona završila papire za boravak i time osigurala sebe u tuđoj zemlji kolko tolko, dok on ne izađe. Venčani su u Cezaru. Sidžim nije bio kriv, krađa tog skupocenog automobila nije bila njegova zajebancija, pa je tako oslobođen nako četiri meseca, a onda mi se brat rodio pa je otac postao drugi čovek.

Jedan je od prvih kafedžija, čovek koji je prvi espreso doneo u Mladenovac, poznat po dobrom provodu, vrhunskom društvu i tome da su žene ludele za njim.

Kada sam se ja rodio, ceo grad je znao da je Sidžim dobio sina Luku, veselilo se, čašćavalo, pevalo, proslavljalo nekoliko dana. Jednom prilikom je rekao nekoj ekipi: "Vučko je dobar, na svoju ruku je, umetnik, blag... Ali ovaj mali? Ovaj mali će vam je*ati kevu svima".

Kao što rekoh nikada nismo imali toliko blizak odnos da se ispovedamo jedan drugome, uvek smo se gledali ko dva ovna ali smo se voleli mnogo, mnogo. Najjači je iz prostog razloga jer je bio lud kao puška. Kad je omatorio nije sebi priznavao do kraja da je mator, da nije više u stanju da izuje trojicu, skoči sa stene u plićak i postajao je interesantan, a i smešan.

Stigli su ga problemi, nemanje para pa se malo dao alkoholu. Nikada nije dolazio mrtav pijan gajbi, padao na pod, tukao majku ili psovao ali uvek je bio pod gasom. Nisam voleo što pije. To je jedna od stvari koje su mi jako smetale. Video sam da je preterivao, bio bi svaki dan cirke, a čovek nije okusio kap alkohola do svoje tridesete pa je našao da pije u šezdeset.

Nije mogao da prati više igru, a na sve to bio je jako tvrdoglav. Ali povrh svega, nisam verovao da njega može bolest neka da ubije, da ga iscrpi i pojede. Proteklih godinu dana ispratio je preko tridesetak svojih vršnjaka.

Video sam da je njegova generacija krenula da nestaje, plašio sam se da je i njemu vreme ali sam verovao da je ipak on besmrtni Dule Sidžim koji će umreti kad on bude odlučio, a to je bila devedeseta kad i njegov deda Raca.

Voleli su ga mnogi. Mnoge veze su započete u njegovom kafiću, sve ih je ispratio, oženio. Znao je u glavu svakog stanovnika, njegovog dedu, babu, porodicu i poreklo ali bez zezanja. Čak smo ga nazvali i čika Google jer bi ubadao iz koje kuće je nečija baba i kakve su naravi.

Dugo mi je trebao da shvatim da je zapravo čovek sa mnogo životnog iskustva i da treba više da ga slušam ali jbg, moja narav i moja mladost. Nisam ga obrukao nikada i to mi je drago.

Dan pre smrti me je pozvao da priđem i rekao: "obožavam te, ti si moja desna ruka". Upravo sam se rasplakao kao kiša isto onako kako sam se rasplakao tog dana kada sam došao kući. Laknulo mi je, dobio sam ono što sam očekivao, rekao mi je ono što sam ceo život želeo da čujem od njega, ono za šta sam se borio da budem. Njegova desna ruka!

Hteo je da brat i ja budemo sa njim do kraja. I bili smo. Uveče oko 7 je upao u komu i nakon sat vremena je umro. Držao me je za ruku do kraja. Gledao me je pravo u oči, kao da mu se lice izbistrilo i podmladilo. Na aparatu su se čuli otkucaji koji su bili sve kraći i kraći. Udahnuo je i izdahnuo tek nakom deset sekundi. Nastala je duga tišina... Zatim je iznenada udahnuo još jednom i tu je bio kraj.

Mogu da budem i predsednik Sjedinjenih Država, legenda grada, zemlje ali nikada ono što si ti. Normalno je da sin bude bolji od svog oca ali meni je dovoljno samo to što sam tvoj sin."

(M. B.)