Miša nad slavskom svećom greje smrzle dlanove: Živi sam, bez struje, vode i hrane, a neće milostinju

Odmalena imao težak život, ali je pad sa traktora dodatno otežao njegovu egzistenciju. Ne može sam da zaradi, ne može da ode u invalidsku penziju

Plamen sveće u zamračenoj i hladnoj sobi je za tridesetčetvorogodišnjeg Mišu Stevanovića iz Leskovca sve: i sijalica i drvo za ogrev i poslednji tračak nade jednog mladog čoveka koji je potpuno sam na svetu. Novinari su ga zatekli kako nad slavskom svećom greje promrzle dlanove.

Sudbina se sa njim, kaže loše poigrala. Od malena je imao težak život, a već nekoliko godina živi sam u trošnoj kući bez struje, vode, a što je najgore i bez hrane, piše Jugmedia.

Preporučujemo

Sve je bilo u redu dok je mogao da radi, a radio je od svoje trinaeste godine, bez kukanja i pritužbi, na građevini, na poljoprivrednim dobrima, sve samo da bi prehranio porodicu.

- A onda sam na Zelenoj zoni povredio glavu. Pao sam sa traktora u pokretu, koji me je vukao po asfaltu nekih stotinak metara. Svi su mislili da sam mrtav jer sam glavom udario u otvorenu rupu za šaht. Tada su mi lekari samo ustanovili potres mozga, ali kasnije sam počeo od posledica udarca da gubim ravnotežu. Samo se odjednom srušim na ulici. I ko će sada takvog da me zaposli? Pokušao sam da ostvarim pravo bar na invalidsku penziju, ali mi kažu da sam radno sposoban, da na to nemam prava - priča za juGmediu kroz suze.

Sudbina ga nije štedela od malena. Devedestih godina sa roditeljima i sestrom izbegao je iz Bosne i Hercegovine od rata i pustošenja. Došli su u Leskovac jer je otac bio poreklom odavde, ali sreću nikada nisu našli. Ubrzo mu se otac razboleo i zbog teških psihičkih smetnji do kraja života lečen je na psihijatriji. Godine 2005. Miši umire sestra, a 2013. i majka. On ostaje sam na svetu i pokušava da se bori za egzistenciju.

- Ja danas ne živim, nego preživljavam. Zavisim od dobre volje komšija i sugrađana koji mi ponekad daju da nešto pojedem - priča dok mu se na licu pojavljuje crvenilo, kaže, od stida..

U međuvremenu postaje korisnik socijalne pomoći koja iznosi oko 7.000 dinara i koju prima 9 meseci, uz 3 meseca pauze. Zbog nesposobnosti za rad ne može da plaća račune koji se gomilaju. Od socijalne pomoći ne može ni da kupi lekove i prehrani se. Zbog duga ubrzo mu isključuju struju, a zatim i vodu. Sa kamatom račun za struju iznosi 56.000, a za vodu oko 40.000 dinara.

- Imao sam ja velike planove. Možda da odem negde na selo, da se oženim, stvorim svoju porodicu. Ali kako? Sa čim? Gde? Ja ne znam šta sam Bogu toliko zgrešio. Za ovu situaciju nisam sam kriv. Nisam alkoholičar, kockar, narkoman… Ljudi imaju i po million dinara za struju, pa ih ne isključuju, a mene za dva neplaćena meseca. Jer nemam nikog, nemam veze, sam se borim. To nije fer - zaključuje ovaj mladić.

Kolege novinari i kamermani, vidno potreseni ispovešću ovog mladića, vade novac iz džepova i stavljaju mu na sto. Miša postiđen počinje da rida i guši se u suzama.

- Meni ne treba milostinja. Ja hoću da radim. Ali nešto što mogu. Neću da prosim - rekao je i vratio novac.

Ostavili su ga u dvorištu ispred trošne kuće u Pupinovoj ulici u Leskovcu gde živi, sa gorkim zaključkom da se sudbina zaista loše poigrala sa ovim mladićem i jezom koja prolazi kroz naše telo zbog saznanja da je ovako nešto moglo svakom od nas da se desi.

(Telegraf.rs/ Jugmedia)