Babine ili bejbi šauer? Istraživali smo kako će u Srbiji za 100 godina izgledati proslava rođenja

Etnolog Vesna Marjanović otkrila nam je kakva je sudbina identiteta Srba i kakva je budućnost običaja kojima su nas učili odmalena

S obzirom na upliv brojnih običaja sa takozvanog Zapada, srodnih, ali drugačijih u odnosu na ovdašnju tradiciju, postavilo se pitanje da li nam predstoji njihova smena ili koegzistencija. Da li će to pokrenuti borbu za prevlast pomodaraca i tradicionalista, grada i sela, odmeravanje snaga stranih i domaćih medija.

Prema rečima etnologa Vesne Marjanović stituacija nije crno-bela, uplivi nisu nasilni, borba ne postoji, ali ni zabrana. Naše društvo nije jednodimenzionalno, naša tradicija nije samo srpska i pravoslavna, naši običaji su se već menjali, a ako neko ima želju da "preuzme" i to preuzme "tuđe", ne možemo ga sprečiti. Ona smatra i da ne treba ni pokušavati da se to zabrani, jer ugroženost tradicije i srpskog identiteta ne postoji, a možda ni potreba očuvanjem.

Preporučujemo

- Običaji žive onoliko koliko su bitni jednom narodu za to da oni prepoznaju sebe. Ako više nemaju to značenje, onda se gube - kazala je Marjanović za Telegraf.rs bez bojazni da će takav gubitak uzrokovati krizu identiteta.

Profesor etnologije u penziji Vesna Marjanović zna da se u Srbiji odnedavno proslavlja tzv. bejbi šauer (baby shower). Reč je o proslavi namenjenoj trudnici, tj. budućoj mami, još uvek sa detetom u stomaku. Obeležava se u ženskom društvu, uz zakusku i lepo raspoloženje, ali pre rođenja. To je ujedno osnovna razlika u odnosu na ovim prostorima svojstvene babine - male za 40 dana i velike, tj. prvi rođendan. I na šaueru i na babinama proslava je tematska - rođenje bebe - pokloni su namenjeni bebi, gosti i dolaze da bi videli bebu. Razlika je, kažu pristalice bejbi šauera, u tome što je druženje pre porođaja lakše za majku.

Naša sagovornica ipak primećuje sličnost, a to je suština. I ne čini joj se da je problem slaviti i jedno i drugo, ili ko šta želi.

- Dete je bitno, bitno ga je posetiti u određenom vremenskom periodu, bitno je je doneti darove - kaže Marjanović napominjući da običaji nisu okamenjeni, te da je u ovom slučaju suština ista nezavisno od forme.

Običaji se, kaže, menjaju shodno načinu života uz ocenu da u u skorije vreme bejbi šauer neće zameniti babine, ali da su prognoze za budućnost uslovljene brojnim faktorima.

- Ko zna šta će biti za 100, 150 godina. Ko zna šta će biti i da li će biti smene i sukcesije stanovništva.

Kada bi, potvrđuje ona, Srbiju naselili katolici, takva velika promena ipak bi bila moguća.

- Ja spadam u onu grupu koja misli da smo mi isto došli na ove prostore, da smo zatekli neke kulture, da je došlo do neke simbioze i da smo izgradili neki treći model na Balkanu. Tako da za 100 godina nemam projekciju da li ćemo zadržati nešto - navodi uz isticanje da na ovu temu možemo govoriti i o pomodarstvu: - Ako neko hoće da živi na visokoj nozi i da se podudara sa nekim modelom koji nije deo naše kulture, to je njegovo pravo. Postoje oni koji gledaju neku pevačicu na televiziji, pa žele da pokažu da oni to isto mogu.

Marjanović kaže da je u tom slučaju, preuzimanje običaja pitanje statusnog simbola i želja i onih koji nemaju "da se pokažu pred svetom".

Običaji dolaze sa "vrha"

Ipak uspostavljanje neke tradicije pokreće viša klasa. Jedini primer da je običaj prešao iz sela u grad baca novo svetlo na temu kojom se Srbija intenzivno bavila s kraja oktobra - Noć veštica na svetog Luku. To je, kako nam je Marjanović otkrila bio karneval. Maskirane povorke su prolazile selom u jesen i na početku proleća, pred Uskršnji post.

- To je deo seoske kulture koji je u nekom momentu ušao na dvorove, u elitu i dobio jednu drugu formu, pa se kao bumerang opet vratio u narod. Mi smo zadržali koledarske povorke: maske s rogovima, te odrpance koji su išli od kuće do kuće. Noć veštica nije pogubna. Svaka kultura je prilagođavala ono što bi se sad smatralo paganskim - kaže dodajući da je to deo prethrišćanske Evrope, koji je stigao do Amerike i onda se vratio sa marketingom i potrošačkim društvom: - To što se deca maskiraju, to je zapravo uoči dana mrtvih, a mrtvi su imali ulogu u tradicionalnoj kulturi.

Smatra i da su zapadnjački običaji u funkciji zabave, kao i da deca u Srbiji znaju za slavu. To što neki nisu znali za Svetog Luku znači da ne dolaze iz posebno verujućih porodica, jer, tvrdi, i odrasli se uz crkveni kalendar podsećaju kad je koja slava.

U prilog tome da su običaji fluidne prirode navodi primer momačkih i devojačkih večeri koje su nekada bile u funkciji pripreme pred svadbu.

- Prvobitni smisao je bio da se okupljaju zarad priprema posla, a posle je to evoluiralo u fešte. Na zapadu je već uveliko bilo da se mladi zabavljaju, a ne da sede kod kuće, da spremaju vence, da pevaju pesme, da pomognu u organizaciji slavlja - objašnjava kako smo došli do današnje verzije u kojoj se to pretvara u "poslednji provod".

Sve ove dvojbe dobro ilustruje primer korišćenja dva (srpska) pisma ćirilice i latinice - njihove ravnopravnosti, odnosno pogubnog nadmetanja.

- Mislim da nas latinica samo obogaćuje. Čak i onda kada su nam knjige samo ćirilicom pisane i ostale neprevedene na engleski, imamo problem - kaže Marjanović stavljajući tačku na svaku isključivost u cilju zaštite "domaćeg".

Ujedno, protivi se nametanju vrednosti putem zakona i preporučuje porodicu kao osnovni čuvar društva. Kaže da su razdvajanjem generacija unutar jedne kuće popustile stege, te da sada nema baka i deka koji bi unucima pod istim krovom rekli šta se valja, a šta ne. A ako porodica nije odgajana u duhu tradicije, onda tu društvo ne može ništa.

Kaže kako ni crkva, čija je moć mekša od slova zakona, ne uspeva da nametne kanonizovano onima koji ne žele da se povinuju. Tako i danas ima onih koji ne kuvaju žito za slavu, iako je jedan od njenih osnovnih elementa.

(Bojana Petrović)