Leonora i Anđela osmislile robota koji je raspametio Kineze: Otkrile su nam kako su osvojile svet

Kao i njihov mentor, prezivaju se Ristić, ali ih umesto srodstva povezuje ljubav prema tehnologiji

Troje Ristića, nijedno u srodstvu, sve troje u povratku sa Svetskog robotičkog takmičenja u Kini - sa srebrnim odličjem u rukama. Leonora, Anđela i njihov mentor Saša su sleteli na beogradski aerodrom i uputili se ka rodnom Vranju. Drugo mesto osvojili su u periodu od 29. novembra do 1. decembra, koliko je prestižno takmičenje trajalo, a sada odlaze svojim kućama i školi da se pohvale rezultatom.

Kako nam je nastavnik informatike Saša Ristić rekao, imao je sreće da ih pronađe i da zajednički postignu veliki uspeh. Same su se istakle svojim umećem, a vannastavna aktivnost - časovi robotike - približila je jedne drugima.

Preporučujemo

Kako se obe 14-godišnje devojčice sećaju, takođe Ristić, pukom slučajnošću, od malena su se interesovale za tehnologiju i želele da budu deo tog sveta. Podsećaju nas da živimo savremenom dobu, te da će na šalterima roboti nekog sutra zameniti ljudsku radnu snagu.

- Živimo u 21. veku, u vreme kada je tehnologija veoma razvijena, svi znaju da je to budućnost i da se naša zemlja razvija kao i svet - procenjuje mlada Leonora, stručnjak u oblasti.

Kažu da su u Kini odgovarale na temu - zaštita životne sredine, ali inače bi rado pravile robote "da izvrše neke komande". Objašnjavaju da je njihov zadatak na takmičenju bio i da ih sklope i da ih programiraju, ali napominju da dobijaju gotove delove od kojih kasnije nastaje npr. delo vredno srebrne medalje.

- Imamo fiksni deo robota: motor i točkove i gore kompjuter; a okolo su pomoćni delovi: hvataljke, razne šipke, razni senzori koji čitaju boje, koji prate liniju, postoji ultrazvuk pomoću koga mere razdaljinu. Zavisno od toga šta takmičari smatraju da im treba u tom zadatku, te delove stavljaju na robota - objašnjava nam mentor šta je to što su Anđela i Leonora radile u Kini.

Saša navodi da se retko nađe isti robot, jer je delova mnogo, koliko i ideja, te da svako sledi sopstvenu intuiciju onda kada čuje zadatak. Na već gotovim stazama koje predstavljaju grad, sa plastičnim drvećem koje je trebalo "presaditi", čunjevima i drugim "smetalicama", četiri tima - parovi dva po dva - nadmeću se da obave zadatak, a robot koji su one osmislile sa komandama koje su mu zadale, pokazao se vrednim nagrade.

Pored toga što su osvojile veliko priznanje, njih dve su se prvi put takmičile u robotici. Ali im to nije prvo takmičenje uopšte. Leonora se takmičila iz srpskog jezika, književnosti, tehničkog i saobraćaja, dok se Anđela nadmetala u matematici, fizici, biologiji, ali takođe i jezicima - srpskom i engleskom.

- Od svih tih predmeta, iskreno, najviše volim informatiku i engleski jezik. Još uvek nisam odlučila, ali ću verovatno upisati nešto u vezi sa informatikom, IT smer u gimanziji - otkrila nam je Anđela.

Telefonski razgovor u autu, tokom vožnje kroz Srbiju iz koje su danima odsustvovali, protekao je sa malo šuštanja, pokojim prekidom i mnogo radosti. Oni su ponosni, mi smo ponosni. Dve devojčice iz mesta na jugu male Srbije u maloj Evropi osvojile su veliko drugo mesto u najvećoj Kini - na svetskoj smotri. Čestitke za troje Ristića, koje je orodio zajednički uspeh.

(B. P.)