Oni pišu anonimne poruke, lupaju u podove, jure decu po zgradi... Imate li i vi baksuznog komšiju?

Svojim ponašanjem neuklopivi su u zajednicu zvanu stambena

Oni su učaureni u svojim malim stanovima, obično sa starim ulaznim vratima i arhaičnim nameštajem. Kada i provire, može se videti samo prigušena svetlost tajnovitog stana, u koji druge komšije obično nisu nikada zakoračile. Iz dana u dan u svom maniru oni nam kuju neki novi problem od kojeg će glava zaboleti celu zgradu.

To su komšije zvani - baksuzi.

Preporučujemo

Da se ne uvrede, ne znači to da su loši ljudi, da nemaju ljubavi ili da vas mrze. Jednostavno, samo su svojim ponašanjem neuklopivi u zajednicu zvanu stambena.

Kada treba da se praktikuje javni red red i mir, komšije "milicioneri" su prvi tu da strogo postupe kod svakog remćenja. Ali, kada treba platiti račun za popravku krova ili lifta... komunikacija će malo teže ići. Kad se zabarikadiraju, ni interventna ih ne bi izvela iz stana.

"Zaključaj vrata"

- Moj komšija je opsednut zaključavanjem ulaznih vrata zgrade. Pošto nije mogao ranije, samoinicijativno je uveo pravilo da se vrata zaključavaju u 22.00 sata, i tu nema boga. U to vreme on izlazi i zaključava... - priča jedna naša sagovornica sa Starog grada.

Ona živi maloj zgradi i u mirnom kraju. Tu ima turista i prolaznika, ali još se nije desilo da neko uđe u zgradu i pravi dar-mar, priča ona.

- Ali, on se boji... Kaže, doći će neko pijan, povraćaće unutra - priča ona.

I da, naravno, opsesija vratima nije jedina specijalnost ovog komšije. Isti, priča, prisvojio je zajedničko dvorištance, a kad treba da se daju pare za neki poduhvat stambene zajednice, manji je od makovog zrna. Ume i da se žesti na druge komšije, pa je jednom od njih kesa sa smećem završila na glavi.

"Ja ne koristim lift"

Bezbroj je primera onih koji se prave ludi na činjenicu da je lift javno dobro cele zgrade, a žive u prizemlju, na prvom ili drugom spratu.

Oni su kategorični i sa njima nema kompromisa.

"Ja ne koristim lift, pa prema tome, to što ne koristim neću ni da plaćam".

Nema načina da tim ljudima objasnite da oni ne žive u porodičnoj kući, već u zgradi, gde su lift i krov zajednička stvar.

A desiće se, možda, da i njima zatreba lift - možda kada ih neka muka natera da odu do nekog komšije na višem spratu, ili kada neke kabaste stvari budu premeštali iz stana u podrum i slično. I tada neće biti "policajca" da im kaže "Vi, gospođo, ne korisitite lift".

Naravno, spomenuti krov ide u paketu sa liftom. Ovi "baksuzi" ne koriste krov.

Kućni red i tačka

Nema normalnog stanara koji smatra da pravila kućnog reda mogu da se krše. Naravno, uvek se nađe poneki veseljak, zaljubljenik u kućne žrtve s kojim ratuje cela zgrada ili neko kome se baš žuri s majstorisanjem. Ali... većina normalnih ljudi poštovaće tišinu.

Ali, svi imamo određeni prag tolerancije i svesni smo da neki ljudi na trenutak možda i zaborave na satnicu. S druge strane, normalno je da će neko od klinaca iz komšiluka za rođendan pozvati drugare iz škole na proslavu...

Tad se svi malo strpimo, pa baš ako prevrši svaku meru, komšija će dobiti opomenu od nas.

Ali komšije "baksuzi" ne znaju šta je tolerancija. Oni kao da se smire, naćule uši i na prvi zvuk u zgradi reaguju.

Zbog njih nam na vrata stalno dolazi komunalna policija, i kad smo krivi i kad nismo, oni lupaju u radijatore, u podove, kucaju na vrata, pišu poruke upozorenja, ali gotovo nikad vas ne pogledaju u oči i ne zamole da prekinete sa bukom.

Ipak, ima i onih koji bi vam čak i došli na vrata, istresli sav bes, makar bilo i gluvo doba noći.

- Zvoni mi lik oko 1 na vratima, ja ne smem da otvorim, jer ne znam ko je, a u hodniku mrak. Izjutra nađem stiker poruku "Draga komšinice, poštujmo pravila kućnog reda", u potpisu komšija - ispričala nam je jedna stanarka sa Voždovca.

Kako kaže, zaspala je u svoj toj buci koja je poticala ni manje ni više nego mini zvučnika lap-topa, a srce joj je stalo kada je čovek počeo da zvoni.

Prisvojitelji

Svako ima prava na svoj deo podruma, krova ili dvoriša. Ali ne i kada ih delite sa "baksuzima". Oni su toliko zaljubljeni u zajedničku imovinu da granice postaju poput "gvozdene zavese", a ponekad se dešava i da prisvoje ključ od podruma ili krova, pa bez ozbiljnijih pregovora sa njima ne možete pristupiti ovim prostorima.

Neretko će da zauzmu i deo hodnika, pa kada ugledate stare ormare, bicikle, saksije i druge nepotrebne kabaste stvari ispred nečijeg ulaza koje, pritom, nisu spremljene za otpad, znate odmah s kim imate posla.

Umeju oni i da presaviju papir, pa da vas tuže kojekakvim službama za uzurpaciju imovine, iako ste želeli, na primer, samo malo da uživate na velikoj zajedničkoj terasi.

Osvetnici

Ove komšije "baksuzi" su vrlo sumnjičavi prema svima. Najčešće ih nećete ni videti, ali oni vas skoro uvek hoće - jer gledaju kroz "špijunku".

Ako im se "zamerite", a da toga možda niste ni sami svesni, uslediće osveta.

Ili će vas cinkariti pred upravnikom zgrade, ili, pak, činiti neke mnogo gore stvari. Na primer, ostavljati smeće ispred vaših vrata, ubacivati neželjene predmete u vaše poštansko sanduče, ostavljati "anonimna pisma".

Mrzitelji dece

Ako vidite decu koja zvone nekome na vrata ili interfon, a potom uz prasak prigušenog smeha beže dalje, znajte da u ovoj zgradi vlada veliki rat između tih komšija i podmlatka zgrade.

Neki ljudi jednostavno ne vole decu. Zapravo, preziru njihovo prisustvo u hodnicima, dvorištu, na ulazu u zgradu, pa i ispred zgrade... Deca su za njih neobuzdani i nevaspitani vragovi, sa kojima uvek treba postupati veoma strogo, pa čak i kada ne urade ništa, preventive radi.

Ni deca ne vole njih, pa često smišljaju osvetu i nastavljaju ovaj beskonačni rat.

Jedan takav obračun komšinice sa decom, i to fizički, zbog kojeg je završila na sudu, dogodio se nedavno u Boru. Kada su izašli iz lifta, dečacima se isprečila starija gospođa, koja im je održala "vaspitnu" lekciju, praćenu i "vaspitnim" šamarima.

Dečaci su, navodno, promašili sprat, ali komšinica je tvrdila da se samo uplašila za njihovu bezbednost, jer su vrata krova bila otvorena. Ovo šamaranje košatalo ju je 20.000 dinara...

(Mateja Beljan)