"Oprosti nam, Sofija, zagrli Draganu, Dušana...Možda se opametimo, pa počnemo da se borimo na vreme"

Sofija je preminula sinoć u grčkoj bolnici, nije se ni budila iz kome u kojoj je bila poslednja dva dana

"Oprosti nam Sofija, zagrli Draganu, Dušana... sve koje smo izgubili u odrastanju... možda se nekad opametimo mi "veliki", pa zaista počnemo da se borimo za "male" na vreme, anđeli neka te čuvaju Anđele", stoji u objavi Udruženja Vingles posvećenoj preminuloj devojčici Sofiji Nakić. Sofija je preminula sinoć u grčkoj bolnici, nije se ni budila iz kome u kojoj je bila poslednja dva dana.

Podsetimo, ovoj hrabroj tinejdžerki iz Aleksinca opaka bolest dijagnostikovana je juna prošle godine, a prvi simptomi bolesti pojavili su se decembra 2017. Bolest je, nakon hemioterapija i terapija citostaticima napredovala, a maja ove godine uključena je na tzv. terapiju održavanja na koju je njeno telo odgovorilo trombozom.

Preporučujemo

Lečenje je započela na Dečijem Hematološkom Odeljenju KC Niš, ali vrlo brzo je upućena na Institut za Onkologiju i Radiologiju Srbije u Beogradu, zbog retkosti bolesti.

Na Institutu se lečila sve do maja ove godine. Dobijala je hemioterapije, tri različita citostatika i radio terapiju, ali ništa od toga nije dalo rezultata.

Posle nekoliko meseci traženja klinike koja će je primiti, 17. oktobra osmehnula joj se sreća jer je bolnica u Grčkoj pristala da je leči. Ali je očigledno prilika koja se ukazala stigla prekasno. Sofiji nije bilo pomoći, njeno telo nije izdržalo. Ostaje otvoreno pitanje da li smo mogli ranije da joj pomognemo. Izmučena borbom protiv bolesti, njeno telo nije izdržalo da se izbori do kraja.

Možda su srpski lekari učinili sve što je u njihovoj moći da joj pomognu, a da li smo i mi, građani, učinili sve što je do nas? Možda smo mislili da ima previše dece kojoj treba pomoć i da ne znamo kome pre da pomognemo?

Skoro da ne prođe dan, a da nema apela da se pomogne nekom detetu. Uprkos tome, ne smemo da zatvaramo oči kada treba pomoći najmlađima.

Reči "bilo je kasno", uprkos svim naporima da se pomogne, mnogo bole, jer ne sme da bude kasno za život koji tek treba da uzleti, za krila koja tek treba da se rašire...

Ne sme da bude kasno za prve korake, prve reči, prve zagrljaje i ljubavi...

Ne sme da bude kasno za roditelja koji nema više nade i gleda kako se život njegovog deteta gasi, a on može samo da posmatra, nemoćan da pomogne...

Niko ne zaslužuje da se ovoliko muči, dete ponajmanje.

(J.V.)