Zbog dece sa ove fotografije, koja su 4 godine čekala svoje očeve, ovo nije samo običan neradan dan
Ovo je dan slobode i dan pobede
Mršavi, u prevelikim opancima i blatu, usred opustele zemlje. Jedino što su celog života znali bio je rat i da je tamo, u tom ratu, neki junak koji je samo njihov, neki nepoznati tata koga četiri godine nema. Ali kažu da će danas konačno da dođe...
Zahvaljujući ovom danu, Danu primirja u Prvom svetskom ratu, tate ovih mališana sa slike su se vratile kući. Zahvaljući ovom danu mnoga deca upoznala su svoje očeve, te strance div-junake. Za svanuće ovog dana mnoga nikada nisu, jer su njihovi očevi žrtvovali sami sebe za svoju decu i njihovu slobodu.
Preporučujemo
"Dan primirja u drugom svetskom ratu": Sramno obaveštenje u pančevačkoj predškolskoj ustanovi
Srbija obeležava Dan primirja u I Svetskom ratu: 11. dana, 11. meseca u 11 časova stalo ratno ludilo
Ovo fotografija snimljena je 1918. godine u Beogradu, na dočeku ratnika sa Solunskog fronta.
Prelepi stihovi pesnika Marka S. Markovića opisuju trenutak koji ova kamera nije mogla da zabeleži.
Blagoslov oca Solunca
Magla jutro svija. Zabiseri rosa,
pa stade da kaplje, kao med sa saća.
К'o prognanik, tiho, povijene glave,
solunski se ratnik, svojoj kući vraća.
Nagoreli šinjel, ordenjem svetluca,
sa nebom se zdravi, vrh rođene puške.
Pred zaspalim selom, pozdravi ga vetar,
mirisom prepleten, jeribasme kruške.
Zaogrnut tišnjom prikrivene strepnje,
k'o svaki što stiže domu iz daleka:
„Da l' su živi, Bože?", strah mu misli spliće,
zgarište il' radost, šta ga jutros čeka?
Evo, već i njive, njihove, pod bregom,
posrebrene dahom probuđene zore...
Кad tamo, mališan, od šest-sedam leta,
nejačak, al' brazdu već četvrtu ore.
Zastade Solunac, zaleprša srce,
k'o hrastovo lišće sa grana badnjaka,
zaiskri mu suza, zasija mu oko,
pa korakom teškim, priđe do dečaka.
„Čiji si ti, sine?", pita ga, a sluti,
zadrhta od čežnje, heroj strašnog rata,
„Nikolić Milinka.", odgovori dete,
pa u trenu shvati, i prošapta: „Tata!"
К'o u crkvi kleče, ratnik pred dečakom,
k'o seme u brazdu, ordenje se prosu,
pa jedinom rukom, privi ga na grudi,
i blagoslov sakri u njegovu kosu.
Od svih učesnika u ovom ratu, srazmerno najveće žrtve podnela je Srbija. Naša mala, seljačka zemlja je u tom sukobu izgubila oko 1,3 miliona stanovnika, što je činilo trećinu ukupne populacije i više od polovine muškog stanovništva.
I zato ovo nije samo "zbog nečega neradan dan". Zbog sve dece koja su rasla bez očeva, zbog svih očeva koji se nikada nisu vratili, zbog roditelja koji su ostarili bez dece, zbog njihove neizmerne žrtve, ovo nije samo još jedan neradan dan. Ovo je dan slobode i dan pobede.
SLAVA I VEČNO HVALA PALIM BORCIMA ZA OTADŽBINU, SLAVA SVIM ŽRTVAMA!
DA SE NIКADA NE ZABORAVE!
(Telegraf.rs)