Zašto je Beograd kao predgrađe Sao Paula? U istoj ulici leš i razigrana deca kao da ništa nije bilo

Da li je Beograd postao poput predgrađa Sao Paula, gde su smaknuća, pucnjave i izrešetana tela svakodnevica?

Dok je telo ubijenog navijača Partizana, Ljubomira Markovića Kiće ležalo na pumpi, na terenu koji se nalazi odmah pored, na uzvišenju, igrao se fudbal. Momčići iz kraja, tinejdžeri, kada su završili partiju, povukli su se i otišli.

Baš odatle, sa terena, najbolje se video jezivi prizor beživotnog tela koje obrađuju forenzičari.

Preporučujemo

Istovremeno, u kolonama su sa samog mesta zločina ograđenog trakom prolazila deca koja su bila "zarobljena" na treningu u balonu, istom onom sportskom objektu iz koje je izašao Kića, dok ga je napadač čekao.

Klinci su više puta zastajali ispred trake i gledali šta se to desilo u njihovom kraju.

Da li je Beograd postao poput predgrađa Sao Paula, gde su smaknuća, pucnjave i izrešetana tela svakodnevica? Šumice, kao favela, tako je zaista izgledao prizor posle zločina u Grčića Milenka.

Snimak ovog ubistva otkrio je da je i sam trenutak pucnjave bio još strašniji nego što se mislilo - meci su leteli između prolaznika, a jedan momak za dlaku je izbegao da i sam postane žrtva. Srećom, čini se da nijedno dete nije bilo neposredno pored napadača i žrtve.

Sve ono što godinama gledaju na televiziji, u video igricama i na filmovima, deca su na Šumicama videla uživo. I nisu delovali potreseno - oni koji su kratko zastajali kraj trake, tražeći drugare su odlazili, a grupa tinejdžera koja je igrala fudbal nonšalantno je prošla pored rotacija.

Kako kaže psiholog Aleksandra Janković, ipak je u pitanju šok i deca to što vide posmataju kao nešto nestvarno, kao slike u dometu virtuelne realnosti.

- To jeste trenutak šoka i negacije. Deca prosto nemaju reakciju, jer je to toliko šokantno, da nemaju načina da to odmah obrade. Veliko je pitanje šta se događalo posle odnosno, kakva je bila reakcija tih mladih ljudi, odnosno dece - kazala je Jankovićeva.

Dakle, to što su imali prilike da vide: rotacije, forenzičare, beživotno telo, kamere usmerene ka mestu zločina - u tom momentu deca su mogla da dožive kao da je u pitanju film, a ne stvarnost, tj. realnost je na neki način negirana.

- To je generacija koja živi u vreme virtuelnoj realnosti. Ovo što su videli pre izgleda kao virtuelna realnost. Često se ljudi zalede i nemaju nikakve propratne emocionalne reakcije, dok do svesti ne dopre šta se tu stvarno dogodilo - kazala je psihološkinja Janković.

Takva, dodaje ona, moguća je i kod starijih ljudi. Ipak, i činjenica da se nasilje tako često plasira na malim ekranima utiče na "hladnokrvnost" prolaznika.

- Naravno, kod nas je jednim delom prag tolerancije na nasilje prilično visok - kazala je naša sagovornica.

(M. Beljan)