Brat je izlazio celu noć, ja sam morala da se vratim do 22h. Zato sam postala feministkinja u Srbiji

Biti feministkinja u Srbiji znači često podozrenje od strane svih struktura koje je vreme pregazilo. Oni ne shvataju da feminizam samo traži priznanje da je i žena ljudsko biće

Od malih nogu Bojana M. (46) iz Kraljeva uviđala je da se, iako rastu u istoj kući, njeno i detinjstvo njenog brata razlikuje. Njegova sloboda bila je nesputana, dok su njenu graničile obaveze i zabrane, sve drastičnije kako je rasla. Tragajući za odgovorima zašto je to tako i može li drugačije naišla je feminizam, pokret koji se bori za ženska prava, a kome danas pripada.

Kako kaže, odrasla je u idiličnom, ruralnom predgrađu i ulici u kojoj su živeli svi njeni rođaci.

Preporučujemo

- Beskrajno sam se igrala, imala slobodu, pristup reci, školsko dvorište koje je ostajalo prazno samo za mene kada odu sva druga deca. Spokojni život trajao je sve do viših razreda osnovne škole, kada sam počela da uviđam prve nepravde vezane za vaspitanje dečaka i devojčica. Samo sam ja morala da obavljam kućne poslove, za razliku od mog brata koji je imao sve vreme ovog sveta da se druži, igra, zabavlja. Nije da sam za to bila uskraćena, ali sam imala i tu malu obavezu, koje je on bio pošteđen, da pospremim kuću pre nego što mama dođe sa posla. Mama je radila, brinula o deci, svojim i očevim roditeljima. Obavljala je mnogo tog neplaćenog, nevidljivog i nevrednovanog rada. Svoje nezadovoljstvo je često umela da ispolji kroz ljutnju što kuća nije sređena - kaže Bojana.

Kako nije želela da joj protivreči, pomagala joj je u kućnim poslovima koje je, kako kaže, uvek smatra "glupim, besmislenim i dosadnim".

- Sledeća velika nepravda koja me je baš uvredila i ponizila kao ljudsko biće jeste kada sam shvatila da ja neću imati iste slobode kao moj brat. Bila sam u srednjoj školi i želela da vikendom uveče izlazim sa drugarima, ali privilegija da ostanem neograničeno mi nije data. Njemu, naravno, jeste. Roditelji su mi određivali izlazak do 22 sata, pravdajući to mojom bezbednošću, što nije bilo tačno, jer sam živela u vremenu koje je bilo prilično bezbedno - kaže ona.

Postojala je i ta pritajena ideja da je Bojana, kao devojčica, neko ko treba da vodi računa o porodičnoj časti.

- Nije to bilo toliko dramatično, imala sam mnogo strože forme u svom okruženju, u slučajevima mojih drugarica, ali svakako sam se osećala uvređeno svaki put kada bih morala da se vratim kući pre svih. Osećala sam se uskraćeno, kao da nešto važno propuštam i da moj život ne leži u mojim rukama, jer su mi sloboda kretanja i druženja bile nasušne potrebe. Nisam ih imala, jer sam bila devojčica - napominje Bojana.

POSTALA FEMINISTKINJA

Za feminizam je saznala tek u svojim kasnim 20-im godinama.

- Ne znajući da postoji pokret koji je već na sva ova pitanja odgovorio i koji se uveliko bori za slobodu žena, ne znajući da postoji feminizam, uviđala sam da postoji nepravda, ali nisam imala odgovore. Kada sam otkrila feminizam, shvatila da me je sve vodilo ka njemu i da sam ja feministkinja - kaže.

A biti feministkinja u Srbiji vrlo često znači da je ljudi gledaju sa podozrenjem.

- Biti feministkinja u Srbiji znači često podozrenje od strane svih struktura koje je vreme pregazilo. To su muškarci koji o feministkinjama pričaju kao o ružnim, frustriranim, očajnim ženama, punim mržnje prema muškarcima. Feminizam samo traži priznanje da je i žena ljudsko biće - kaže.

Ipak postoji i drugo lice tog iskustva.

- To su mlade žene, koje se pojavljuju sa svih strana, koje ne mole i ne objašnjavaju, već bez izvinjenja i straha traže ravnopravnost. To je ono što me hrabri i zbog čega govorim svojoj 6-godišnjoj sestričini: "Jedva čekam da porasteš da ti i tvoje drugarice promenite svet" - dodaje ona.

NJOJ LUTKA DA BRINE, NJEMU KOLA DA IDE

Upitana da li je vaspitanje dece danas drugačije, s obzirom da je većina današnjih majki odrasla barem sa idejom o ravnopravosti polova, Bojana kaže da ne zna, jer njen kružok čini specifična grupa ljudi.

- Svi se trude da ne prave razliku između dečaka i devojčica, da se ne ljute na svoje sinove ako pokazuju emocije ili sklonosti da se igraju drugačije no što se od dečaka to očekuje. Imam prijatelja koji svome sinu ponekad kupi lutkicu, ne misleći da se tako ogrešio o njegov budući maskulinitet - dodaje ona.

Ipak, napominje, ogromna segregacija u odeći, igračakama, pa čak i knjigama za dečake i devojčice, pokazuje joj da i dalje postoji princip da se deca drugačije vaspitavaju.

- Devojčicama se kupuju lutkice, što im sugeriše da brinu o drugima, dok se dečacima kupuju automobili, što ih upućuje da život treba da im ispune avantura, brzina, kretanje, otvoren prostor. Ne znam koliko će to na njih uticati u budućnosti i koliko je to presudno, ali podsticanje devojčica da ostvare svoje pune ljudske potencijale po meni spada u najprogresivnije oblike vaspitanja - kaže Bojana.

Sa Bojanom smo pričali na Sajmu knjiga, na štandu udruženja "Fenomena", koje je organizovalo "Živu biblioteku". Bojana je bila jedna od tih živih knjiga, koju su posetioci mogli da "čitaju", tj. da slušaju njenu priču i sa njom diskutuju o feminizmu.

(D.D.S.)