"15 godina sam bio na heroinu, otac je umro kad je saznao za to: Postao sam lažov i lopov"

"Radio sam s ocem moleraj, pa mi se dešavalo da zavučem ruku u novčanik radniku koji radi s nama. Granica nije bilo"

Moralno sam bio totalno potonuo. Telesno sam se urušio. Postao sam lažov, iz mene je retko izlazila istina. Recimo, dođem do poznanika. Kao, pokvario mi se auto baš kod njegove kuće i zamolim ga da mi pozajmi novac. Vratiću ti sutra, kažem, a lažem svaku reč.

Ovo je tek delić teške prošlosti Božidara Dragutinovića (48) iz Valjeva koji je punih 15 godina života bio zavisnik od droga, najviše heroina. Njegova priča već na početku ruši stereotip da su zavisnici samo oni koji dolaze iz razorenih porodica. Božidar potiče iz ugledne valjevske kuće i imao je srećno detinjstvo.

Preporučujemo

Međutim, starije društvo, radoznalost, ono čuveno "samo ću da probam, neće mi ništa biti", već sa 17 godina odveli su ga putem droge.  A to je bio put pakla.

Prvo trava, pa hašiš, pa heroin

- Sa 17 godina sam počeo da se družim sa starijim momcima koji su se bavili muzikom. Hipi pokret je bio na izdisaju, ali meni je to bilo simpatično. Osetio sam i potrebu da se zbližim s drugim sviračima… Ja sam svirao bubnjeve. Prvo se tu našla trava, pa se polako prešlo na hašiš, a onda sam, družeći se s njima, došao i do tog nesrećnog heroina – priseća se on.

Zbog rata koji je usledio i odlaska u vojsku, Božidar je napravio pauzu s drogama. Kada se vratio kući, bila mu je svega 21 godina. Čitava mladost još je bila pred njim, a on se predao heroinu.

- Sa 21, 22 godine počeo sam svakodnevno da ga uzimam. Potpuno me je bio porobio. Sve što sam radio i čime sam se bavio, sve je odlazilo na to. Pošto sam bio megaloman, koristio sam ogromne količine. U jednom trenutku bavio sam se i preprodajom da bih imao za sebe – priča Božidar, danas potpuno suočen i svestan svakog dela svoje mračne prošlosti.

Preporodaja mu se, srećom, brzo zgadila. Jedne godine rešio je da prekine. Pokušao je u Drajzerovoj i na neuropsihijatriji u Valjevu, ali očigledno nije bio spreman. Digao je ruke i pomirio se s tim da ostaje na dnu.

- Od 28, 29 godine više nisam pravio nikakve pauze. Moralno sam dotakao dno. Govorio sam samo laži. U Valjevu me je, zbog porodice, dosta ljudi cenilo i verovalo mi kad sam im tražio novac. Onda su usledila poniženja, susreti s njima… Dođem kući, a oni sede s mojim roditeljima – priseća se on.

Lagao i krao na račun ugledne porodice

Kad ni to nije bilo dovoljno, postao je lopov.

- Radio sam s ocem moleraj pa mi se dešavalo da zavučem ruku u novčanik radniku koji radi s nama ili gazdi kod koga radimo. Granice više nisu postojale. Video sam da ljudi počinju da me zaobilaze. I najbliži drugovi su mi skretali pažnju da prekinem. Najgore je bilo što sam sebi, u tim sitnim momentima buđenja savesti, počeo da se gadim – kaže Božidar.

Poslednje dve-tri godine je od heroina, alkohola i lekova potpuno izludeo. Porodica je tek tada saznala šta se u stvari zbiva. To je, što Božidaru i danas najteže pada, dotuklo njegovog oca.

- Kad se to tresnulo na sto, otac mi se potpuno ugasio i dve godine nakon toga je umro. Majka je uspevala nekako da se izbori, uz pomoć vedre prirode i velike ljubavi. I otac me je mnogo voleo, ali za njega je to bio šok s kojim nije mogao da se izbori. Sestra je bila vrlo prisutna i ona mi je najviše i pomogla i povukla korak da odem u Crnu reku. U nju sam ušao kad je bila u svom najboljem izdanju, i Crna reka i sveštenik Branislav. Bilo je to od 2004. do 2006. godine – dodaje naš sagovornik.

To je i bio kraj. Nalazio se u bezizlaznoj situaciji.

- Otac mi je brojao dane života, rastao sam se od žene. Ćerka mi se rodila u avgustu, a ja sam u decembru otišao u Crnu reku. Poslovno sam uspeo da urušim ono što je otac godinama gradio, taj moralni pad me je strahovito boleo. Nisam mogao sa time da se nosim. Rešio sam: ili ću živeti ili ću umreti vrlo brzo - navodi ovaj jak čovek najteži deo svoje borbe.

Prošao je strašne krize. Kako, ni sam ne ume da objasni. Čovek je, valjda, u nekom trenutku spreman da izdrži. Ili je toliko slomljen da mu više ništa drugo i ne preostaje, osim smrti. Izlaskom iz krize, pronašao je smisao u tome da pomaže drugim zavisnicima. Prvo je pomogao prijateljima. Mnogo njih je, dodaje ponosno, danas i živo zahvaljujući toj borbi.

I danas razdvojen od deteta

Nisam znala da je moguće potpuno iskoreniti želju kod prave zavisnosti, kažem mu. Objašnjenje ipak postoji.

- Čitao sam neke Ruse i oni kažu ovako: da bi se stepen žudnje u odnosu na neku strast smanjio, ta strast mora da se svede na pravu meru, što u slučaju droge znači da je nema uopšte. U tom slučaju, posle pet godina, stepen žudnje opada za 50 odsto, a između sedme i devete godine za još 30 odsto – navodi Božidar.

On danas ima svoj kamp u selu Dvorska, u okoline Loznice. Trenutno radi sa 20 štićenika. Uslove imaju samo za muškarce, ali se nadaju da će vremenom moći da ga opreme i za žene.

Najteže mu pada razdvojenost od deteta, ali razume i ćerkicu i bivšu suprugu.

- Odnos između mene i bivše supruge je sada funkcionalan. Dete retko viđam, tako su odlučile i ja ih potpuno razumem. Ako se dete sutra pojavi i poželi da budemo bliži, uvek ću biti tu. Ako ne, i onda ću razumeti – s bolom u glasu završava Božidar, bivši zavisnik i čovek koji na kraju ipak nije odustao od života.

(Miljana Leskovac)