Bili smo u jedinom azilu za konje u Srbiji: Ovde žive lepotani koji su bili spremni za klanicu

Konji su prijateljski nastrojeni prema ljudima, ako ih pomazite, uzvratiće vam ljubav

Dok sam mu stajao okrenut leđima, jedan konj pribio je svoju mekanu njušku uz moj lakat. Iznenadio me je, kradom, ali lagano... Onda me je drugi "poljubio" po kosi, pa "izmasirao" vrat, dok je treći je mirno posmatrao - kada sam ga pomazio, samo je blago spustio glavu. Bolju anti-stres terpiju još nisam iskusio.

Ova tri divna, u poslednji čas spaseni su klanice. Smešteni su u azil za konje Staro brdo u Lapovu, zajedno sa još pet grla koji su pošteđeni noža.

U azilu su nas dočekali Violeta Jović i Željko Iličić. Trenutno su tu samo njih dvoje i daju sve od sebe da sve funkcioniše kako treba. Azil za konje Staro brdo jedini je u Srbiji i regionu, osnovan od strane grupe ljubitelja konja, a opstaje zahvaljujući pomoći i donacijama.

Plemenite životinje imaju nesrećnu sudbinu u Srbiji. Kada završe svoju trkačku karijeru i ostvare potomstvo, postaju višak kojeg se ergele rešavaju, dok mesari trljaju ruke.

- Kada izgube tržišnu vrednost, konji obično odlaze na licitaciju, gde se prodaju po ceni od oko evra po kilogramu. Može da ih otkupi svako, ali često se javljaju klanice kojima je to povoljan način da nabave meso. Iako se to smatra zdravom hranom, pitanje je, posebno ako je reč o trkačkom konju, kakve injekcije hormona i antibiotika je dobijao i da li te klanice uopšte i imaju dozvolu za proizvodnju i preradu konjskog mesa - pričala nam je Violeta dok je mazila i ljubila jednog od spasenih mezimaca.

Srećom, postoje ljudi koji ne posmatraju sve kroz profit, pa su spremni da plate i otkupe konja koji bi verovatno završio u kobasicama.

Tako je jedno od udruženja za zaštitu životinja iz Ujedinjenog Kraljevstva otkupilo do sada nekoliko grla i smestilo ih u Azil na čuvanje.

Četiri mlađa konja iz Azila stalni su štićenici i pomagači - terapeutske životinje sa kojima se planiraju i programi hipoterapije u budućnosti, dok još toliko starijih svoje "penzionerske" dane mirno provode u delu Azila koji se nalazi na proplanku iznad Lapova.

*

Najstariji od njih ima čak 27 godina, a uspešno se oporavio pošto je u Azilu doživeo i moždani udar. Jedna kobila ima tumore, druga artritis, jedan konj ima Voblerov sindrom... Svima se pruža neophodna nega, kako bi svoje stare dane proživeli što lakše i lepše.

Kroz Azil je prošlo 40-ak konja, a tu danas, pored osam konja, žive i tri magarca, sedam svinja, dve patuljaste kozice, kuce i mace. Kada je otvoreni dan za posetioce, svako može da dođe i pomazi ove životinje, ali i da pomogne azilu.

Prvog konja spasli su 2012. i od njega je sve počelo, do zvaničnog otvaranja azila u avgustu 2015, uz pomoć prijatelja iz Engleske, udruženja Serbia’s Forgotten Paws.

Da bi napojili konje na Starom brdu, Željko i Violeta vodu svakodnevno prenose prikolicom. Zato je neophodno da što pre kopanjem bunara trajno reše ovaj trenutno najveći i najskuplji problem azila.

Šta treba da zna onaj ko bi voleo da udomi konja

Ideja da gajite konja na nekom imanju samo iz ljubavi nije uopšte neostvariva. Konj ne pravi velike troškove, ali morate da radite sa njim kako bi vas poštovao.

Konji nisu ogroman trošak za održavanje kada su zdravi. Ali, ako se razbole, lečenje je skupo, a često komplikovano i neizvesno, pričaju.

- Ono što ljudi ne znaju, a to je da je konjima potrebno turpijati zube, jer oni starenjem propadaju i neophodno im je sređivanje, inače životinja više ne može normalno da jede - objašnjava Violeta.

Oni imaju svoju hijerarhiju - ženke poštuju najstariju jedinku, a mužjaci najsnažnijeg. Stoga vi, kao vlasnik, morate da imate autoritet, ali to se postiže stavom, a ne batinom.

Potrebna je i štala, premda konji u Lapovu, priča Violeta, kada dobiju zimsku dlaku i dovoljno kalorične hrane radije biraju da budu napolju čak i kada je hladno.

Mogli bi da žive i u divljini, bez čoveka, stoga - nemojte se razočarati ako vas konji ipak ne zavole kao psi.

- Oni nas poštuju i gledaju kao izvor hrane i lako se navikavaju na nove vlasnike. Maze se, ali nekad nas jednostavo i samo tolerišu. Oni neće namerno da naude čoveku, ali ako osete neku opasnost instiktivno će pobeći, pa tako mogu da vas udare kopitom - priča Violeta.

Zato smo izbegavali da im prilazimo s leđa i ni u jednom momentu nismo ih uznemirili. Jedino bi se uzbudili i ispustili neobičan zvuk kada bi ugledali Željka ili Violetu sa hranom u ruci - tako se, kažu, njihovi konji raduju.

Magarci spaseni mučenja, svinje nađene na deponiji

Tri pitoma magarca takođe vole da se maze, nešto su živahniji od konja, ali kada su došli nisu bili nimalo srećni. Preuzeti su od ljudi koji nisu marili za njih i bili su prepuni ugriza agresivnih pasa.

Sedam svinja spaseno je i sa jedne niške deponije, a sada uživaju u azilu.

Ne zna se kako su se našli na deponiji. Spasili su ih volonteri organizacije Serbia’s Forgotten Paws i smestili u Azil, gde žive već godinu dana, kao terapeutske životinje koje obožavaju društvo ljudi.

(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)