Marijana je gledala kako tata tuče mamu, trpela je muža koji je nju mučio. Sada se bori za svu decu

Cilj njene knjige jeste da pokuša da deci objasni kako da nasilje prepoznaju, reaguju na njega i potraže pomoć, a da njihov odgovor ne bude novi sukob

Marijana Stevanović je novinarka. No kada se trudi da pomogne deci širom Srbije da se bore sa nasiljem, bilo da ga trpe ili nanose, to čini kao živa knjiga pod nazivom "Što me biješ kad te volim?". Kako bi svojim iskustvom pomogla drugima, Marijana postaje je sopstvena teška priča o detetu koje je odraslo u nasilju, ženi koja ga je trpela u braku i majci koja je svog sina spasila od maltretiranja vršnjaka.

Na Sajmu knjiga naći ćete nebrojene naslove. Knjige obimne ili sažete, tvrdog ili mekog poveza. Ali na ovom štandu knjige su bile žive. U pitanju su žene koje su bezrezervno delile svoje priče i važne poruke koje nose, sa svakim ko je želeo da ih "prelista".

Preporučujemo

Tinejdžere i roditelje školaraca najviše je privukla Marijana, odnosno knjiga "Što me biješ kad te volim?".

- Moja je knjiga o vršnjačkom nasilju, koje mladi nasilje često ne prepoznaju, osim ako je najvidljivije, fizičko. A njega ima svugde, u većini sadržaja koji se deci nude, od programa do literature - kaže za Telegraf.rs. Marijana, koja sa ostalim članicama udruženja putuje po školama u Srbiji i drži žive biblioteke.

Iz tog iskustva shvatila je da je u doba interneta nasilje dobilo drugačije oblike, za koje deca nisu bila spremna. Bio je potreban korak da se iz virtuelnog sveta ono preseli u realni i tu poprimi svoje nove, možda i najgore oblike.

-  Danas se toliko govori o snimcima nasilja, gde dobijamo još jedne učesnike u tuči - navijače, vršnjake koji ne reaguju. Pitala sam decu zašto to snimaju. Kazali su jer to posle među sobom dele, "zezaju se", ali i ucenjuju jedni druge. To uopšte nije bezazleno i nije igra. Deca, zapravo, ne znaju kako da se s time izbore - kaže Marijana.

Cilj njene knjige jeste da pokuša im objasni kako da nasilje prepoznaju, reaguju na njega i potraže pomoć, a da odgovor ne bude novi sukob.

- Pitala me je jedna mama da li je nasilje među devojčicama poraslo. Rekla bih da ne. I nasilnici i žrtve su podjednako dečaci i devojčice. Samo je možda nasilje među devojčicama postalo vidljivije, zbog svega što se od njih danas traži. Ovo je površan svet i ne treba da čudi što se deca bave površinom. Kada su spolja "siromašni", oni su odbačeni. Niko im ne kaže da je nenormalno da patike koštaju tri roditeljske plate. Niko ih ne pita koliko su obrazovani, vešti, daroviti. Svi samo gledaju kako su obučeni i ne troše više od pet sekundi da ih procene.

NASILJE RAĐA NASILJE. NA KRAJU ĆEMO SE SVI POUBIJATI

Tome doprinose i spoljni uticaji, poput, jutjubera, za koje Marijana kaže da ipak ne vaspitavaju decu.

- Nisu oni krivi, naravno, za to što se dečaci utrkuju ko će imati skuplje patike ili ukrasti ključ od automobila. No svejedno se u Kraljevu desila jeziva nesreća - dečaci su ukrali auto, poginula je devojčica. Dečak na bazenu, zbog mesta u redu, nožem je izbo svog druga! Tuča u Nišu, u kojoj su otac i sin pregazili nasilnika, pokazala je da nasilje rađa nasilje. Ako se tako nastavi, na kraju ćemo se svi poubijati. To su stvari na kojima čitavo društvo treba da radi, ne može dete samo da nađe izlaz. Naročito ako odrasta u nasilnoj sredini, te mu je šamar normalna pojava.

- No, umesto da ih uveri u obrnuto, društvo troši vreme u traganju za "razlozima" zbog kojih je neko žrtva. "Izlazila je do kasno, oblačila se kao estradna zvezda". Roditelji neretko nemaju vremena da pitaju decu šta nije u redu, a društvo kao "lude" stigmatizuje osobe koje traže profesionalnu pomoć. Zbog svega toga deca se stide i ne prijavljuju šta trpe - kaže ona na štandu Fenomene.

JA SAM NASILNIK

Ipak, nade ima. U jednoj od škola srela je dečaka koji se javno, pred svima, izjasnio kao bivši nasilnik.

- Rekao je: "Ja sam u prvoj godini maltretirao sve". Bio je odličan đak, lep kao lutka, ali je svakog vređao i omalovažavao. Srećom, bio je dovoljno pametan da ode kod psihološkinje i shvati zbog čega to radi. I  pred 20-ak đaka svoje škole rekao je: "Moja majka je bila hladna, stalno me vređala i ponižavala, govorila da nisam dovoljno dobar. Zato sam se svetio slabijima od sebe". U međuvremenu je majka shvatila svoju grešku i njih dvoje sada imaju dobar odnos, a on se promenio. Ali kada je to rekao, njegovi školski drugovi su se zabezeknuli. Saslušali su ga u čudu, pa mu aplaudirali. Nekada je deci lakše da se povere strancu.

JA SAM BOKSER, ŽRTVA NASILJA

Drugi dečak, u drugoj školi, koji je trpeo nasilje, objasnio je zašto ga nije prijavio.

- Bilo ga je sramota da to otkrije roditeljima, koji su ga smatrali sposobnim da reši svaki problem. On je bokser, jak je, odličan đak u dobroj školi. Sva sreća da njemu, onako snažnom, nije palo na pamet da se fizički obračuna sa vršnjacima koji su pokušavali da mu upropaste vezu sa devojkom. Sve dok nije stao tome na put i rekao da će sa tom devojkom raskinuti kada i ako to sam bude odlučio, nasilje nije prestalo. No za takav učinak ti mladi ljudi treba da budu osvešćeni. U protivnom će biti ili žrtve, ili vratiti istom merom i i sami postati nasilnici.

MARIJANIN SIN JE TRPEO VRŠNJAČKO NASILJE

Sve ovo Marijana radi jer, kako otkriva, nju samo niko tome nije imao da nauči.

- Ne postoji škola roditeljstva... A ja sam i odrasla u nasilju. Moj otac je mamu zlostavljao, čak i fizički. Onda sam se udala. Vrlo brzo, nakon prvog deteta, muž je počeo da mene fizički zlostavlja. Trpela sam to sedam godina, nemajući kome da se obratim. Dobila sam i drugo dete... Odlučila sam da izađem iz toga i uspela, zahvaljujući ženskoj organizaciji u Kraljevu.

Onda se nasilje i treći put vratilo u njen život. Mlađi sin je onda dve godine u školi bio maltretiran.

- Govorili su mu da je gej jer je u trećem razredu osnovne škole nosio dužu kosu. Nije to bila moja želja, on ima lepu plavu kosu, hteo je da se šiša na duže. Zatim je seo u klupu sa svojom najboljom drugaricom, sa kojom je odrastao, i to se pojačalo, mada ne znam gde je logika da je gej ako je izabrao da sedi sa drugaricom, a ne s drugom. Počeo je da dolazi kući uznemiren. Baca torbu i nervozan je. Primetila sam da se nešto dešava, ali nije želeo da mi kaže šta.

Kako je Marijana novinarka, koja je i kroz svoj posao i kroz volontiranje pomagala ugroženima, njeno dete je razvilo empatiju i ideju o ravnopravnosti.

- U razredu su imali jednog dečaka Roma, sa kojim niko nije želeo da se druži, osim mog sina. E tada je sve eskaliralo. Počeli su da ga baš maltretiraju. Isekli su mu perorezom zimsku jaknu, ižvrljali ceo ranac, ukrali kapu, patike... Sve je bivalo gore, a u njemu je rastao bes. Popuštao je u školi i odbijao da ide na časove. Imao je 10 godina, a svi su ga odbacili. Nikome ništa nije uradio, ali su ga ponižavali. Zato je i naziv moje knjige "Što me biješ kad te volim?". Što me odbacuješ kad hoću da ti budem drugar?

Marijana je više puta išla u školu, pokušavajući da reši problem.

- Na svu sreću, uz pomoć psihologa i škole uspela sam da moje dete više ne pati. Kada je prestao da se na to obazire, i nasilje je prestalo. Samo, bilo je jako teško zauzdati ga da ne uzvrati istom merom... Kako da to ne poželi? Rekao mi je: "Ako su mi danas isekli jaknu, hoće li sutra mene?". Bilo je tu i roditelja koji su sve ocenili kao "dečju igru". Pa jesu li pretnje igra? Kada dečaku od 10 godina kažete da je gej, za njih nema gore uvrede. Nije igra kada devojčicama, koje sada sa 10 godina ulaze u pubertet, nazovete ku*vom, jer joj rastu grudi. Niti taj dečak zna šta je ku*va, niti to ona zna... Ali sve to jako boli.

- Mene nije imao ko da nauči ni kao ćerku, ni kao ženu, ni kao majku maloletne dece. Zbog toga se sa svojim koleginicama trudim da pomognem mladim ljudima da rasvetle ovu temu i dobiju putokaze kako da reše ove probleme, a da sami, ne znajući za drue načine, ne postanu nasilnici.

(Dunja Savanović, d.savanovic@telegraf.rs)