Da li je u redu da se Draži podižu spomenici i po đeneralu nazivaju ulice? Neki su "probili led"

Nekima ovakvi spomenici i nazivi ulica smetaju...

Nema mnogo mesta u Srbiji koja sa ponosom mogu da istaknu spomenike, ulice i trgove sa imenom đenerala Draže Mihailovića. Premda je vođa četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu rehabilitovan 2015. godine, zbog veoma komplikovanih istorijskih okolnosti na njegov lik i delo gleda se sa ozbiljnom rezervom. Da li je počast đeneralu Draži čin pomirenja ili produbljivanje starih podela?

Jedna od varošica koja se "odužila" Draži Mihailoviću je Lapovo i to još deceniju pre rehabilitacije. U ovoj opštini njegov spomenik postavljen je na istaknutom mestu 2006. godine, kod kružnog toka preko kojeg ćete zasigurno proći ako sa auto-puta krenete ka Lapovu. I trg na kojem se nalazi poneo je njegovo ime godinu dana ranije. Spomenik Draži možete videti i u Ivanjici, njegovom rodnom mestu, kao i u Konaticama u Beogradu.

Preporučujemo

Imena ulica Đenerala Draže Mihailovića nlaze se uglavnom u manjim mestima: Baroševcu kod Beograda, u Dublju i Klenju kod Bogatića, kao i u jednom gradiću - Bijelom Polju.

Možda imamo sreće da je generacija koja je zaista učestvovala u velikom građanskom ratu za vreme okupacije Jugoslavije, oni koji su se delili na četnike i partizane, odavno zašla u treću dob, a mnogi više i nisu sa nama, pa nakon svih događanja iz devedesetih godina oni mlađi i ne haju mnogo za četnike i partizane. Nema više jakih strasti i podela pa tako, dok spomenici NOB propadaju, sećanje na četnički pokret tek stidljivo se oživljava.

Stvar nije nimalo jednostavna: Bezmalo pola veka četnički pokret satanizovan je od strane države, u školama su nas učili da su samo partizani bili "dobri momci", a svako povezivanje sa pristalicama četnika, pa makar to bili i samo preci, moglo je da nas košta posla, nazadovanja u službi, da dovede do ismevanja. Borba partizana bila je proglašena kao jedina svetla i slobodarska, a njihov moral glorifikovan je u literaturi, na filmu i u pesmi.

I možda bi ta propaganda uspela, da iza nje nije stajala i ideologija. Borba partizana potpala je pod komunističko nasleđe, pa su oni, navodno, ginuli ne samo za slobodu, već i za revoluciju. A onda smo otresli komunizma kao opcije, pobacali Titove slike, poskidali njegovo ime sa uličnih tabli i iz naziva gradova. I naravno, "javio" se Draža.

Teško da je jedan prosečni partizanski borac iz nekog sela zaista razmišljao o komunističkoj ideologiji i republici. Bio je to krvavi rat, a izbor pogrešne strane značio je često i smrtnu presudu. Tako su se i Srbi podelili, verovatno, kako su morali u datom trenutku. Pobednici su sudili poraženima i Dražina glava morala je pasti.

Da li je to sušenje Draži bilo pravično? Teško je u to poverovati, baš kao što je upitno i da li je Draža zaista bio pravičan i nevin.

Ova pitanja dovela su do toga da se podela na četnike i partizane ipak, oživi nakon propasti komunizma. Srećom, to više nije pitanje života i smrti, gubitka posla ili napretka, ali došli smo u situaciju da moramo da pomirimo dve suprotstavljene "istine".

I s tim nasleđem će morati da se nose generacije koje dolaze. Jer, ne možemo i ne smemo negirati uspeh partizana koji su izvojevali pobedu i oslobodili Jugoslaviju. To jeste herojstvo koje je priznato, ali ni biti slepi ni na činjenicu da postoji još jedna strana, četnički pokret, o kojem se tek u poslednjih 20-ak godina može otvoreno govoriti. Ono što je gurano pod tepih, došlo je na naplatu, a bespogovorno veličanje NOB u svakoj prilici ostavilo nam je u amanet mnogo spomenika koji propadaju i postaju zaboravljeni.

(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)