Zoranov posao je smrt: Vadi utopljenike, ugljenisana i tela koja se raspadaju, skida mrtve sa vešala

Ipak, samo će dva smrtna slučaja nazvati jezivim...

Saobraćajne nesreće, ubistva i samoubistva, čedomorstva, utapanja... Ne prođe dan bez neke tragedije u kojoj se ugasi ljudski život. Kada lekar konstatuje smrt, dolaze ljudi koji telo prenose na obdukciju i u kapelu. Njihovo zanimanje nema precizan naziv, a opis nije predugačak. Objašnjavaju ga samo četiri suglasnika u reči od koje svakoga podilazi jeza - smrt.

Zoran Maletić (51) se dvadeset godina sa smrću susreće - uživo. On radi u JKP "Bogatić", ima kancelariju na groblju, dežura 365 dana dan i noć, a na posao odlazi po pozivu policije i čeka da se završi uviđaj. Leš tovari u auto i sprovodi do groblja ili bolničke kapele kada tužilac naloži obdukciju.

Preporučujemo

Za dve decenije on se nagledao beživotnih tela na mačvanskim putevima, utopljenika na Drini i Savi, izbodenih noževima i sekirama, samoubica na vešalima... Bio je svedok oko 160 tragičnih događaja.

- Nekome bi se sledila krv u venama samo dok sluša o krvi, mrtvim bebama, mladićima i devojkama, masakriranim, ugljenisanim, obezglavljenim i leševima koje su načeli crvi, nabreklim i samo što ne eksplodiraju utopljenicima... Ja nemam problem sa tim, iako nisam birao da radim ovaj posao. Naravno da ne mogu da kažem da volim što ovo radim, pitao bi neko da li sam poludeo kada bih tako rekao. Ali, jednostavno se dogodilo da posao izabere mene - kaže Zoran.

Čovek čiji posao počinje kada nastupi smrt priznaje kako i sam sebe ponekad preispituje da li je sa njim sve u redu kada godinama živi horor i pritom ne zaplače, mirno spava, nema noćne more, "slučajevi" mu ne dolaze u snove i ne uzima sredstva za smirenje. Otkriva kako mu je od samog početka bilo lakše zato što nema strah kada vidi mrtvog čoveka, što je uobičajeno za veliku većinu ljudi. A onda je, od slučaja do slučaja, učio kako da isključi emocije. Dodatne "olakšavajuće okolnosti" su psihička stabilnost, čelični živci i jak želudac. Svestan je da za to što on radi nikako ne može da se kaže "posao kao svaki drugi".

- Svakom normalnom čoveku je strašno da gleda prizore koji se mogu videti samo na filmu. Nema intervencije koja nije stresna jer je samo po sebi strašno zato što je nastradao čovek, što se ugasio jedan život na neprirodan način. Kad pozovni telefon i policija me pozove, znam da me ne zovu na slavu ili svadbu, ali ni ne razmišljam gde idem i šta me tamo čeka. O poslu razmišljam samo dok ga obavljam, a kada leš ostavim u kapeli trudim se da više ne spominjem i ne pričam ništa o tom događaju - nastavlja Zoran.

NAJTEŽE TRAGEDIJE NA MOTORU

Ljudi najčešće smrtno stradaju u saobraćajnim nezgodama, a posebno su najteže tragedije u kojima ginu vozači motora. Bajkeri vole brzu vožnju i zbog toga i stradaju. Zoran se priseća jednog upečatljivo teškog slučaja. Nastradao je mladić kojem bukvalno u telu nije bilo kosti koja je ostala čitava. Polovina glave je potpuno smrskana, a kada je pokušao da podigne telo da bi ga stavio na nosila ruka je otpala i ostala u njegovoj.

- Jednog čoveka je samleo kardan, a ruka je ostala da visi na komadu kože. Kako drugačije da oslobodiš telo nego da isečeš? Čoveku kome su točkovi kamiona prešli preko glave mozak se rasuo po putu i ne može da ostane tako već mora da se pokupi. Bio je i slučaj kada je dete pregazila prikolica. Bio je mrak i ljudi koji su se okupili su vikali da telo nema glave, a nisu videli da je potpuno smrskana. U jednom udesu pre sedam-osam godina izgoreo je mladić.

Auto se brzo pretvorio u buktinju jer je u gepeku bila kanta sa gorivom i on nije uspeo da se spase. Telo mu je bilo ugljenisano, zgrčeno, bez stopala koja su potpuno izgorela. Ne prepoznaje se da je čovek, a u čaršafu u koji smo ga stavili bilo je jedva desetak kilograma posmrtnih ostataka. Taj jedini put sam osetio miris pečenog ljudskog mesa, koji je najbliži mirisu jagnjetine. Da mi je neko to pričao, ne bih mu verovao - nastavlja Zoran.

Najjeziviji su slučajevi kada nastradaju bebe (imao je dve takve intervencije), kao i samoubistva vešanjem. To su, kaže, za njega daleko najstrašnije scene jer nije prirodno da čovek sebi oduzme život.

Ređajući tragične događaje, Zoran napominje da za utopljenike treba imati jak želudac zbog jakog neprijatnog mirisa. U ovakvim prilikama treba biti i snalažljiv da bi se leš otkačio iz granja ili sa drveta i smisliti kako da ga "upecaš" i zakačiš da bi celo telo koje je trulo i počelo da se raspada izvukao na obalu. Ovakve intervencije mogu da budu veoma opasne, posebno u zimskom periodu kada su vodostaji reka visoki.

- Tada i sopstvenu glavu stavljaš u torbu. Utopljenici se obično zakače za neko drvo ili panj na sprudu, daleko od obale. Jedino čamcem može da se stigne do tela, a onda se dovijaš kako da ga oslobodiš i izvučeš na obalu. Jednog januara Drina je bila puna kao čaša, a trebalo je izvući telo žene koje u fazi raspadanja visilo na drvetu. Tada sam možda jedini put u sebi pomislio da ću večno živeti ako tu scenu preživim. Kolega koji nije plivač nije smeo sa mnom u čamac pa je pristao da mi pomogne jedan čovek koji se tu zatekao. Pomagali su ljudi i u drugim prilikama, ali malo kome želudac izdrži. Za ovakve intervencije koriste se jednokratna odela i hirurške maske koje se natope kremom sa mirisom lavande - dodaje Zoran.

Iako je neumesno pitati za visinu plate, posle svega Zorana smo, ipak, pitali sa ubeđenjem da njegov posao treba da bude više plaćen nego bilo koji drugi "običan". Nažalost, on ima redovnu mesečnu platu uvećanu samo za prekovremeni rad. Ljudi koje smo pitali da li bi radili Zoranov posao odgovorili su kako "ne bi ni za hiljadu evra". Pre bi pod zemlju, u rudarsko okno.

(D. Grujić)