Potresna priča srpske naučnice: Od devojčice izbegle iz Slavonije do heroine svetske arheologije

Dobra dela nastaju samo iz čistog srca, poručuje Sanja

Sanja Crnobrnja Krasić (40) prošla je trnovit put, od devojčice u izbeglištvu iz Slavonije do junakinje srpske arheologije.

Teško da je neko mogao da pretpostavi da će nakon egzodusa Srba iz Zapadne Slavonije, Sanja Crnobrnja, devojčica iz Voćina kod Podravske Slatine, postati veliko ime srpske arheologije. Imala je svega 12 godina kada je zbog rata, bez ijedne dečje igračke, morala put Beograda, u izbegličkoj koloni. U prestonici Srbije, daleko od roditelja, ujaka i ujne, brata i prijatelja, neustrašiva Krajiškinja odvažila se da nakon osnovne škole upiše Filološku gimnaziju, koju je s uspehom završila.

Preporučujemo

Učenje starogrčkog i latinskog jezika, svedoči za "Novosti", pomoglo joj je kasnije na studijama arheologije na Filozofskom fakultetu, gde je, ponosna na svoje poreklo, diplomirala iz oblasti srednjovekovne nacionalne arheologije. Iako izbegličku dramu dobro pamti, junakinja ove priče nikada nije bila ogorčena. Smelo se nosila sa gubicima, pa i sećanjem na pretke. A oni su, iz loze Crnobrnja njih čak 328 - ubijeni u Jasenovcu!

- Preživeo je moj deda i to u logoru u Austriji, uspeo je da dobije mog tatu i strica - priča za "Novosti" Sanja Crnobrnja Krasić, arheolog i viši kustos Zavičajnog muzeja Župe iz Aleksandrovca. - Uvek sam verovala da treba da budemo ljudi, da ne mrzimo, da budemo kreativni. Ne smemo da zaboravimo, ali dela nastaju samo iz čistog srca.

Sa tom dobrom verom u ljude i život, Sanja je vredno radila na više od 30 arheoloških lokaliteta, od Feketića do Kotora. Kopala je u Nacionalnom parku Tara, istraživala Skit Svetog Đorđa, dvorac Solotnik, Manastir Svetih arhangela na Prevlaci tivatskoj, grad Dupljaju u Banatu.

Kao student, apsolvent ili već oformljen stručnjak sarađivala je sa svojim mentorom, sada pokojnim doc. dr Đorđem Jankovićem i mnogim istaknutim naučnim imenima, Dušanom Mrkobradom, Vujadinom Ivaniševićem, Mihajlom Milinkovićem, Eminom Zečević, Slobodanom Vidanovskim, Miloradom Stojićem...

- Pre 11 godina, stigao je poziv koji mi je promenio život: Zavičajni muzej Župa tražio je arheologa, aleksandrovački kraj bio je skoro neistražen i rešila sam da se upustim u avanturu - otkriva nam naučnica. - Prvi veliki projekat bio je istraživanje srednjovekovnog grada Koznika, za koji se ispostavilo da je bio centar srednjovekovne župe Rasine, a kasnije u tursko doba i Kozničke nahije. Ima čak četiri linije bedema, tragova postojanja od kasne antike, rane Vizantije i poznog srednjek veka i, nakon arheološke kampanje, tu smo organizovali i prvi "living-histori" projekat u Srbiji, međunarodnu manifestaciju sa rekonstrukcijom srednjovekovnog života.

Sanja je učestvovala u projektu istraživanja nematerijalne kulturne baštine Aleksandrovca i okoline, a nakon istraživanja poljana, jedinstvenih vinogradarstkih naselja u Župi, ovog leta sa mistrijom u ruci uputila se u Vitkovačko polje.

Trebalo je samo proveriti da li su mogući dalji radovi na kanalizaciji, budući da je reč o lokalitetu koji je pod zaštitom države, a gde su pre pola veka otkrivene tri poznate figurine-boginje. Radili smo mesec dana. Otvorili devet rovova približne dužine od oko 10 metara i širine 70 centimetara. U osam od devet rovova nije bilo ničega. Poslednjeg dana zaštitnih arheoloških istraživanja, u rovu broj osam, našli smo praistorijsku kuću!

U neolitskom "objektu" krila se spektakularna boginja od pečene gline, četvrta monumentalna Venera nađena na lokalitetu, a prva od davne 1969. godine. Nalazila se između kamenog žrvnja i peći. Za sada je datirana na period 5.500-4.700. g.p.n.e. Revolucionarno otkriće pratilo je i pronalaženje na stotine fragmenata keramičkih posuda, dva fragmenta zoomorfnih figurina i dosta kremenih i kamenih alatki, sekira, noževa, strugača.

Život muzeja u Župi počeo je da se menja sa pronalaskom figurine. Ministarstvo kulture donosi odluku o organizaciji prvih pravih sistematskih istraživanja. Odobrena su i sredstva za nastavak istraživanja Koznika. Razmišlja se o renoviranju muzejske zgrade, kako bi sada već četiri spektakularne praistorijske boginje bile čuvane kao u Luvru. Svi rezultati, međutim, nisu stigli preko noći. Mnogo godina rada i truda u radu malog i složnog muzejskog kolektiva, "krivac" je za veliki povratak Župe na arheološku mapu.

- Arheologija brzo napreduje, kao i genetika, morate da budete u ritmu, da stalno učite i da se usavršavate, jer biti arheolog je način življenja, to vas određuje - priča, za "Novosti", Sanja Crnobrnja Krasić. - Nikada me nije napustila želja za otkrivanjem i nema veće radosti nego kada krenem na teren sa alatom! Ima tu dosta odricanja, samopregora, teških trenutaka i sumnji, ali ovaj posao ne bih nikada menjala.

Predavanje istorije deci u saradnji sa aleksandrovačkom školom je druga velika ljubav sagovornice "Novosti", koja nam skreće pažnju na izuzuzetne arheološke nalaze iz slovenske i srpske arheologije i ubeđena je da najmlađe treba učiti i o toj prošlosti, kao što je naša obaveza da deca znaju ko su Tesla i Pupin.

- Ne hranimo našu decu pravom hranom, kao što to čine drugi narodi, ne govorimo im o istoriji, ne radimo na njihovom identitetu, neretko ih zatrpavamo glupostima - smatra arheološkinja. - Uverila sam se na jednom času koliko mali Župljani vole bajke, ali su se iznenadili kada sam im pričala kako su potomci vitezova i princeza. O Kozniku nisu znali ništa. I tačno vidite kako upijaju svaku reč, postaju ponosni, kako bi ekonomisti rekli, "dobijaju dodatu vrednost". Mislim da tome treba da služe arheologija, istorija, da je to misija muzeja. Da ti pomogne da se osećaš čovekom, da spoznaš sebe, da ne spuštaš glavu nijednog trenutka, da naučiš da postoji kontinuitet.

Sanja nam otkriva da je najsrećnija što đaci u Aleksandrovcu vrlo često kao slobodnu temu na časovima likovnog crtaju "Lejdi of Aleksandrovac", najznačajniju figurinu sa Vitkovačkog polja.

- To su njihovi lokalni simboli. Neka odu u Ameriku i Kanadu jednog dana, ali neka ponesu repliku boginje i kažu, slobodno, ovo je staro 7.000 godina, brajkoviću moj, e ja sam tu rođen! - kaže nam Sanja.

(Telegraf.rs/Večernje novosti)