Na ovom mestu u Vojvodini momci jedni druge uče mađarski i srpski, stasavaju zajedno i dele isti san

Nađ, Vujačić, Kangrga, Krpić - imena su koja ćete za koju godinu, ako ne i ranije, slušati na TV prenosima

Ovi momci ustaju u 6 ujutro, ne preskaču doručak, a u grad izlaze samo do 9 uveče. I to nije kasarna, niti dom učenika bogoslovije, već mesto o kojem mnogi dečaci mogu samo da sanjaju -  kampus u kojem se postaje fudbaler.

I dok se učenici širom Vojvodine dele na odeljenja prema maternjem jeziku, na fubalskoj Akademiji TSC svi su zajedno, u jednom "timu". Njih 32 sanjaju isti san, da zaigraju pred punim tribinama.

Nađ, Vujačić, Kangrga, Krpić - imena su koja ćete za koju godinu, ako ne i ranije, slušati na TV prenosima. Za sada, oni u kampusu Bačkoj Topoli stasavaju, dele sobe, momačke priče, i naravno - ne propuštaju treninge.

Akademija je kao velika kuća, kad god bi neko prošao hodnikom, javio bi nam se, jer iako smo bili neznanci, njihovi smo gosti. U pozadini se mešaju njihovi dijalozi i na srpskom i mađarskom jeziku. Oni koji perfektno znaju oba, lako "prelaze" sa jednog na drugi, a u sobi za učenje na tabli su ispisane ceduljice sa brojevima: egy, kettő, három, négy, öt, kao i natpisi delova terena na mađarskom, poput "szoglet", što znači "ugao". Drugari ovde jedni druge uče jezik, kako bi se još lakše razumeli.

- Prvo sam naučio sve stvari koje su vezane za fudbal i za teren, mnogo su nam pomogli oni koji govore mađarski, bez njih bi bilo mnogo teže. Tako i mi njima isto pomažemo kada uče srpski - priča nam Miljan Krpić (16), momak iz Kule kojem se već smeši i profesionalna karijera.

Mnoge reči za nas koji ne poznajemo mađarski deluju toliko teške da ne možemo ni "po Vuku" da ih pročitamo iz prve. Momci kažu da su im brojevi najteže pali, kako u mađarskom, tako i u srpskom. Postoje i časovi koje im na Akademiji daju nastavnici.

- Ja ne moram da idem na te časove, ali ovako, kada me pitaju nešto što ne razumeju na mađarskom, onda im kažem. Uglavnom ih ispravim kada nešto pogrešno kažu ili ako me pitaju za pomoć, ja im pomognem. Duže reči su im teže, što se teže izgovaraju - priča Oliver Nađ (15), koji je tek ove školske godine došao u Bačku Topolu iz Bačkog Petrovca.

Kaže, maternji mu je mađarski, ali srpski govori perfektno.

Brojevi preko 10 mogli bi da budu problem, a Nađa smo pitali, kako se onda kaže 15? "Tizanat (Tizenöt)", odgovorio je. Pa, i nije baš tako teško...

Odgovornost i disciplina

Svi oni idu u nmeku od srednjih škola u Bačkoj Topoli, a ostatak vremena uglavnom provode na Akademiji. Kada idu prepodne u školu, doručak ne smeju da preskoče, pa ustaju u 6. Posle 21 nema izlaska iz kampa. Za razliku od njihovih drugara, koji žive sa roditeljima, za njih nema izlazaka po kafićima do kasnih sati, nema preskakanja obroka niti izgovora za odlaganje treninga. Moraju i da nauče da dele - terene, sobe, kompjutere.

- Jako se lepo družimo uklopili smo se super, tako da nema razlike. Moramo da se naviknemo jedni na druge u sobama i da roditelje viđamo samo vikendom - priča Petar Kangrga (17) iz Karađorđeva.

Kršenje pravila ponašanja se sankcioniše, a niko od njih ne želi da propusti šansu koju je dobio u Akademiji.

- Prednost Akademije je ta što imamo 2 treninga dnevno i mnogo napredujemo. Ujutro ustajemo, idemo na doručak, onda je trening oko 9 sati, okupamo se, imamo mali odmor do 12, onda ide ručak, učenje je od pola 2 do 3 popodne, a drugi trening nam počinje oko pola 4. I onda, kad nam se završi taj trening, imamo slobodno vreme do 9 uveče, to jest do 9 moramo da budemo na Akademiji, a posle toga ne smemo da izlazimo i kapija se zaključava - priča Krpić.

Upravo ono što im najviše nedostaje, roditelji, ležernost i druženje u gradu, vide istovremeno i kao prednost.

- Mi se tu malo bolje osamostalimo, pošto nismo sa roditeljima kući, ali svako voli više da bude kući sa roditeljima nego ovako. Vikendom smo kući - ispričao nam je Danilo Vujačić (18) iz Sente.

(M. Beljan - m.beljan@telegraf.rs)