Izveštaj iz škola u Srbiji, 4 incidenta za 1 dan: Šta se zaista dešava našoj deci kad izađu iz kuće?

Nasilna deca, deca kojoj je takođe evidentno potrebna pomoć, premeštaju se u drugo odeljenje, dobijaju smanjenu ocenu iz vladanja, neko vreme ne idu u školu

Bilans samo jednog školskog dana u Srbiji: u Nišu dečaku slomljena ključna kost, u Beogradu nastavnica dobila udarac u glavu, u Kuršumliji razrešen direktor škole jer nije prijavio nasilje i opet u Beogradu, devojčica koja godinu dana trpi nasilje u razredu, a niko ništa ne preduzima. Skoro ne prođe dan da ne čujemo za neki novi slučaj vršnjačkog nasilja ili za neki incident u školi, a mama Alekse Jankovića iz Niša, koji se ubio zbog nasilja koje više nije mogao da trpi, objavila je da su ovo samo slučajevi koji su se dogodili juče, 4. oktobra.

Učenik šestog razreda iz Niša zadobio je prelom ključne kosti, povrede grudnog koša i noge tokom "koškanja" u školskom dvorištu. Direktorka škole čak tvrdi da je dečak povređen kada je pao dok je njegov drug pokušavao da ga zaštiti. Za vreme odmora nepoznati dečaci gurnuli su u hladnu vodu jednog prvaka OŠ "Miloje Zakić" u Kuršumliji koga je pedagog, nakon incidenta, odvezao kući. Direktorka ceo slučaj nije prijavila nadležnoj školskoj upravi i zato je smenjena. U osnovnoj školi u Beogradu povređena je nastavnica fizičkog vaspitanja kada je prišla da razdvoji dvojicu đaka, a jedan od njih je slučajno udario. Nastavnica zadobila nagnječenje glave i na bolovanju je zbog stresa. Učenicu drugog razreda, pojedini drugovi iz odeljenja već godinu dana udaraju, pljuju i guraju, a ne reaguju ni učiteljica ni direktor škole.

Preporučujemo

Počeli smo da reagujemo čak i na one male, sitne čarke među decom, pa smo došli do tačke da više niko nikog ne sme da pipne jer će se to smatrati zlostavljanjem. Tuča među decom je uvek bilo i biće ih. Decu treba da učimo da ne napadaju slabije, da neće biti "kul" ako njih trojica ili njih tri napadnu jedno dete i da ne ponavljaju svoje "nestašluke".

Za sve to vreme Dragana Janković, Aleksina majka, borila se za usvajanje "Aleksinog zakona", koji je usmeren na suzbijanje nasilja među decom. No, kako su joj rekli, ovaj zakon neće biti usvojen.

Jedni upiru prstom u roditelje i smatraju da njih treba kazniti, drugi bi nasilnike poslali u popravni dom, treći bi da smene ministra, četvrti krive decu koja su okolo stajala i smejala se na poniženje koje neko drugi trpi, dok bi peti sve rešili novčanim kaznama za sva odgovorna lica i njihove staratelje. Da li je neko razmišljao o merama kojima bi se mali nasilnici "predstavili" javnosti, odnosno obelodanili njihovi identiteti, zajedno sa roditeljima, pa kada se nađu na stubu srama, možda će razmisliti dvaput šta će sledeći put učiniti.

Da se ne bi ispostavilo tačnim da je batina, ipak, iz raja izašla.

Nije sramota priznati da ne znate kako da vaspitavate dete ili da nemate vremena za njega, nije sramota priznati da vam se dete "otrglo" i da više nemate kontrolu nad njim, da će uskoro možda i na vas da digne ruku. Možda će neko drugi uspeti da dopre do njega, druga starija osoba iz okruženja, psiholog, najbolji drug...

Ali, nikakvog rešenja nema kada se dete koje trpi nasilje ubije. Kada dete skoči sa terase, ili prereže sebi vene, ili se obesi u štali, jer su "deca samo deca". A mi. koji bi trebalo da imamo rešenje, uporno okrećemo glavu i kada se desi tragedija ili ovakvo upozorenje malo pametujemo, malo se zgražavamo, a zapravo dozvoljavamo da jedine promene u društvu budu kozmetičke, a ne i suštinske.

Nasilna deca, deca kojoj je takođe evidentno potrebna pomoć, premeštena su u drugo odeljenje, dobiju smanjenu ocenu iz vladanja, neko vreme ne idu u školu... Dete žrtva se sahrani ili vremenom zaboravi. Osim ako je naše.

(J. V/D.D.S)