281 srpski vojnik svirepo je ubijen u Valandovskom pokolju: Ranjene su ih klali u krevetima

Nekoliko decenija kasnije, ni njihovim kostima nisu dali mira

Valandovski pokolj jedna je od mnogih tragedija sprskog naroda o kojoj se ne govori dovoljno. Čak 281 srpski vojnik stradao je na Veliki petak 1915. godine od ruke VMROterorista i bugarskih snaga. Njih skoro 5.000 udarilo je na 450 srpskih vojnika, od kojih su mnogi bili tek regrutovani dečaci, ranjenici i oboleli od tifusa. Njihova tela ostala su u Valandovu i okolini, unakažena i nakon smrti, sve da bi im mir bio ponovo oduzet 20 godina kasnije.

Ako vam pogled skrene sa glavnog puta, dok putujete iz Severne Makedonije u Grčku na more, na uzvišenju u selu Udovo, ugledaćete crkvicu, skrivenu u svojoj visini. U njoj se ne služe pričešća, svadbe i krštenja. Nije posvećena nijednom svecu.

Preporučujemo

Ovo čak i nije prava crkva, već kosturnica koja u svom podnožju čuva ostatke 2.281 srpskog vojnika, koji je mladost svesno žrtvovao za slobodu i nezavisnost svih nas. Samu kosturnicu čuva Zoran Stamenković Moravac, a sa njom i sećanja na taj 20. mart 1915. godine, kada su bugarske neprijateljske čete napale srpske jedinice i masakrirale sve one koji su im pali pod ruku.

- Posle velikih pobeda na Ceru i Kolubari dolazi 1915. godina, vrlo tragična za našu zemlju. Pored najezde neprijatelja i povlačenja vojske i vlade na jugu, zadesio nas je i tifus, bolest koja je odnela više od 150.000 Srba. I ovaj prostor kuvao je od nemira. Od samog početka rata Bugari su vršili stalne upade duž srpsko-bugarske granice, obično na stražarska mesta i karaule. Ipak, danas se zna da je ovaj napad bio organizovan od strane bugarske vlade, mada su sami počinioci pokolja bili članovi VMRO partije. Vođe napade bili su Todor Aleksandrov i Aleksandar Protogerov, aktivni oficiri bugarske vojske, koje su Austrijanci bogato platili da onesposobe prugu koju je ovde čuvala srpska vojska - rekao je Stamenković Moravac juče, prilikom polaganja venaca na ovo mesto stradanja.

PRAVOSLAVCI POKLALI PRAVOSLAVCE NA VELIKI PETAK

Kako kaže, po nekim saznanjima, oni su još od kraja 1914. godine planirali napad u Valandovo, grad koji se nalazi neladeko od Udova i tadašnje srsko-bugarske granice, uspostavljene nakon Balkanskih ratova.

- I sami pravoslavci, odabrali su da datum pokolja bude upravo najtužniji dan za sve hrišćane - Veliki petak. Dobro su se pripremili. Austrijska vlada slala im je naoružanje, tehničku podršku i ljude koji su ih obučavali kako da ruše mostove i održavaju komunikaciju. U grupi od 3.00 do 5.000 komita bilo je i ljudi iz okoline Valandova, koje je vezivaLo nezadovoljstvo podelom Makedonije nakon prethodnih ratova - objašnjava ovaj kustos i nastavnik istorije.

Bugarske komite rasporedile su se na Strumici, duž 34 kilometra, od Demir kapije do Dojranskog jezera. Zato istoričari ističu da Valandovski pokolj nije bio upad, već pravi napad.

- U selu Udovu i samoj varoši Valandovu bilo je oko 450 srpskih vojnika -  mahom ranjenika i mladih kadeta. Nije im bilo teško da savladaju naše karaule i pogranične straže. I to bez jednog pucanja! Klali su ih noževima. Zato se taj napad i naziva Valandovski pokolj - kaže ovaj istoričar.

Naša vojska je ipak uspela da se konsoliduje i neravnopravnu borbu nekako održava, sprečavajući teroriste da unište prugu. A onda je došlo do preokreta.

- Zahvaljujući majoru Pavlu Blažariću, vojvodi Bistričkom sa Jarinja, bitka nije u potpunosti izgubljena. Blažarić je bio komadant obezbeđenja pruge od Skoplja do Đevđelije. Čim je čuo pucnjeve, pokušao je da prepliva Vardar, ali krajem marta reka je bila nadošla i hladna. Vratio se nazad, i most prešao ispod - držeći se rukama za grede. Uspeo je da dođe do stanice u Udovu i telegrafom pozove naše jedinice u Demir kapiji i Đevđeliji. Oni su ovde stigli brzo, oko 9 sati ujutru. Već do 10, 11 uspeli su da odgurnu brojnije teroriste i odbrane most na Vardaru - kaže Stanković.

UBIJALI BOLESNE MLADIĆE U POSTELJI

Nažalost, u Vandalovu se nalazilo oko 120 srspkih vojnika. Mnogi među njima bili su bolesni ili tek u vojsku pristigli kadeti.

- Kada su VMRO komiti osvojili grad, 20 mladih regruta zaklani su u bolničkoj postelji. Toliko su bili krvnički nastrojeni, da su čak i onog koga je pogodio metak mrtvog sekli noževima - kaže on.

O tome svedoče fotografije koje su načinjene isti i naredni dan. Snimili su ih fotografi iz savezničkih misija. Na njima su prikazani unakaženi leševi, razbacani po celom gradu.

- Svedočenja kažu da su sprske vojnike klali, a posle spaljivali. Čak imamo podatke da su ih stavljali na ražanj. Toliko su bili svirepi. Ukupno 120 vojnika je poginulo je samo u Valandovu - kaže on.

Svoju "pobedu" opravdali su antisrpkim mitingom održanim istog dana u Valandovu. Sebi su pridobili 3.000 - 4.000 ljudi, pre svega Turaka, sa kojima su se povukli na bugarsku teritoriju.

Pavle Blažarić je sa svojim jedinicima uspeo da stigne u Valandovo, ali nažalost kasno.

- Samo je nekolicina preživela. Jedan sprski vojnik se sakrio u crkveni zvonik, a jedna žena u furunu... - prepričava kustos.

POKOLJ JE POSTAO AFERA

Tela stradalih se još nisu ni ohladila, a politika je počela da deluje. Valandovski knez počeo je da širi priču kako pokolj nisu počinili Bugari, već isključivo Turci, čije su čete tuda takođe harale.

- Događaj je vrlo brzo nazvan "Valandovska afera", jer Bugarska je u tom trenutku i dalje bila neutralna, no teško da njena vlada nije znala za upade koji se dešavaju u pograničnim područjima. Zvanično Bugarska je i dalje nije ratovala, mada je svima bilo jasno kojoj će strani da se privoli. I zaista, već u oktobru 1915. Bugarska nam je objavila rat - kaže Stanković Moravac.

Pored 261 vojnika, koji je stradao na Veliki petak, još 20 teško ranjenih nije izdražalo u narednim danima. Svih 281 sahranjeno je na lokalnom groblju, koje i dan danas nosi ime Srpsko groblje.

- Njihove kosti prenete su kasnije u ovu spomen-kosturnicu. Ona je podignuta na zahtev kralja Aleksandra, a po zamisli čuvenog Momira Korunovića. Otvorena je i osvećena 1. novembra 1936. godine, samo 10 dana pre Srpskog vojničkog groblja Zejtinlik. Tada su ovde preneseni ostaci još 2.000 naših vojnika koji su na postradali na prostoru Đevđelije, Strumice, Dorjana i mesta Negotino. Sve do 1941. godine u ovoj spomen-kosturnici, koja ima epitete crkve, nalazio se ikonostas, velelepan polilej (luster u crkvi), svećnjaci... Opela su se redovno održavala - kaže on.

No kada je izbio Drugi svetski rat ovo područje ponovo je napala Bugarska. Jednog dana njihove snage provalile su u kosturnicu, razgrabile sve što je bilo vredno i pritom oskrnavili grobove.

- Ostaci ubijenih bili su spakovani u kvalitetne vreće, pa potom u sanduke. Na svakom sanduku pisala su imena i mesto porekla stradalog. Ipak, kada su Bugari 1941. upali ovde, kosturnica je uništena. Svedočenja kažu da su polomili sanduke, iz lobanja iščupali zlatne i srebrne zube, i pokrali vreće u kojima su bile kosti, kako bi od njih sebi sašili košulje. Imena su se tada zagubila, a za sve ove godine oko 30 smo uspeli da pronađemo. Daće Bog da ih nađemo sve, jer zaslužuju da im nađemo imena. Zaslužuju da se jednog dana ispred ove kosturnice nađe tabla na kojoj će pisati ko su ovi junaci bili - kaže Stamenković Moravac, koji dodaje da se ovde svakog Veliko petka služi opelo, doduše bez sveštenika, što uslovljavaju dnevne političke okolnosti.

KOSTURNICU JE POTREBNO OBNOVITI

Počast stradalima juče su na ovom mestu odali državni sekretar Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Antić, delegacija Ministarstva odbrane i Vojske Srbije koju je predvodio brigadni general Siniša Kresović, ambasadorka Srbije u Severnoj Makedoniji Dušanka Divjak-Tomić, ministar rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske Duško Milunović.

Državni sekretar Antić izrazio je nadu da će Vlada Srbije biti u mogućnosti da ovu spomen-kosturnicu obnovi, te da će to "postati mesto na kome će srpska deca učiti svoju istoriju, jer se ona na takvim mestima razume bolje nego iz bilo kog udžbenika".

Oni koji kosturnicu čuvaju, raduju se tome. Voleli bi, kažu, da ovde ponovo vide ostatke ikonostasa i ikone koje pri upadu 1941. nisu bile odnesene.

- Hvala Bogu, svake godine ovde dolazi sve veći broj posetilaca. Znam da svi žure da se okupaju ili vrate kući, ali sve više ih svraća. Mi smo tu tik do puta. Verujem da bi još više došlo, samo kada bi znalo za nas - kaže Stamenković Moravac.

(D.Savanović/ d.savanovic@telegraf.rs)