"Zatvorim oči i čekam. Da li će da me poljubi ili udari ili... A pola Srbije me pita zašto ga trpim"

"Izdrži. Nemoj da se predaš, ne pravi belaja. Takav je ON, malo popije, pa plane. Ali dobar je otac, nemoj da radiš to deci, nikome neće biti dobro ako taj brak propadne"

Strpljenje, trpljenje. Besane noći u suzama. Neizvesnost svaki put kada se ON pojavi. Svađa, šamar, gurka. Samo da deca ne vide. Samo da se mama ne uznemiri. Samo da komšije ne pričaju o tome.

Ovako žive mnoge žene, za čije priče saznamo tek kada završe u grobu, a njihovi supruzi u zatvoru, uz naivnu odbranu da ne znaju zašto su TO uradili.

Preporučujemo

Nasilje nad ženama ne prestaje, nikakvi zakoni nisu uspeli da ga unište, pretvore u relikt prošlosti. Muškarci i dalje koriste svoju moć, da bi u trenucima krajnjeg gubitka kontrole nad sobom, zadojeni mržnjom i sujetom, presudili svojim ženama, a onda se pokajali. Prekasno.

Ovo je pismo jedne obične žene, uvučene u spiralu nasilja kojem se ne nazire kraj, žene kojoj su kultura, porodica, društvo, socijalni status nametnuli ulogu u kojoj su joj ruke vezane, u kojoj nema odbrane, već samo prepuštanja sudbini.

"Kažu, birala si ga, znala si s kim ideš u brak. Pa jesam, znala sam. I šta sada? Da li treba da trpim to do smrti, da strepim svaki put kada mi se približi. Da li će da me poljubi ili će da me ošamari, ne znam sve dok ne krene rukom na mene.

Kažu, dobro, ako je već tako - prijavi ga, oteraj ga. Zar mislite da je to lako? Pozvati policiju i prijaviti sopstvenog supruga? Pa on će sutra da se vrati u ovu kuću, on treba da bude otac mojoj deci, primer.

Kažu, onda, razvedi se. Gde ću onda? Nemam posao, radim sezonski. Od čega da plaćam stan? Šta će biti s decom. A sramota...

Onda trpi, kažu ponovo, pa sama si birala. I ćuti, nemoj da te čuju. Sramota je to, a jadna stara majka propašće od tuge. Ćuti i trpi. Ma neće ON ništa, samo plane tako...

I tako svaki dan. Svi ti šapati podrške, ti glasovi koji govore "trpi, izdrži, trpi, izdrži" utihnu u trenutku kada se nađem sama sa njim. Kada ne znam da li će da me poljubi ili udari.

Suza tada ne izlazi. Strah je u kostima. A deca spavaju. Nemam glasa. Samo kratak uzdah. Zažmurim, ne znam šta sledi. Trenutak traje kao večnost.

Jednog jutra, počela sam da pakujem kofere. Gotovo je, odlazim. Moj život važniji je od jednog braka.

Spakovala sam pola kofera i pala. Tada su krenule suze. Neprestano. Tekle su kao reka. Ja, šta sam ja, ko sam ja? Ko sam ja kada sutra odem sama na ulicu. Mogu da budem samo k**va. Više nisam majka, nisam žena, nisam ni ćerka. Ja sam odmetnica, koja je ostavila svoju porodicu.

Sama sam birala? Jesam. Birala sam. Njegov humor me je oborio. Njegovi neprestani dolasci i prosidbe su me očarale. Bila sam mlada i zaljubljena. Njemu se, zapravo, žurilo da se oženi, a i mene su gledali pomalo kao usedelicu. I tako je nastao naš brak i troje dečice. Brak, ne iz ljubavi, osećanja i sigurnosti. To je brak iz strasti i nagona s jedne, a pritiska porodice s druge strane.

Obavili smo to. Sve kako treba. Više nisam bila devojka. Dobila sam novo prezime. Postala sam majka.

Zar mislite da sada mogu da se spakujem i izađem, da tražim srećuu velikom gradu. Sama, već ostarela, sa decom koja svakoga dana pitaju za mamu i prekim pogledom komšija kada dođem da ih obiđem.

Pobegulja, k**va, ona koju je nešto uradilo u glavu pa je otišla, pomodarka, preudavača. Sve to videla sam ja u trenutku kada sam u suzama pala. A on, on bi bio dobar ali plane, miran, samohrani otac, duša od čoveka, pošten, domaćin.

Ustala sam, i prihvatila sudbinu. Više im ništa ne pričam. Svoju ranu sama ližem. Izdrži, svako veče, zažmurim svaki put i čekam šta će biti. Da li će da me ljubi ili...".

Nema muškarca koji je ubio ženu, a da se u njegovoj glavi nije mešala snažna ljubav, bes, ljubomora i sujeta. Oni su i dalje ubeđeni da ih vole, pravdaju se da ne znaju šta im se dogodilo, svoj sumanuti čin pripisuju nekoj automatskoj radnji, nekom mehanizmu koji je uhvatio njegove ruke i noge, ubio njegovu ženu, pa nestao.

I zaista, oni koji to nisu uradili, a ponašanje ukazuje da bi mogli, smatraju se dobrim domaćinima, finim ljudima, pomaslo nezgodnim.

A one, žene, izgubile bi svaki oslonac kada bi naprosto napustile svoju ulogu supruge i majke. Društvo je tu ulogu tako snažno nametnulo i fiksiralo, da bi one izgubile i same sebe kada bio odlučile da se otrgnu iz te mreže.

Nije svaki brak iz ljubavi, niti je svaki izbor zaista slobodan. Nasilje stanuje skriveno u komplikovanim i intimnim odnosima, gde su granice pomerene i uslovljene. Nasilje se više oseća nego što se vidi. Nema toliko udaraca koliko ima drhtaja i uzdaha.

I zato, kada vam se neka žena poveri, pokušajte da je razumete, podržite, pruižite oslonac baš tamo gde bi on bio najpotrebniji kada bi se odlučila da prekine agoniju i ostavi porodicu. Jer, svi koji je bodre i hrabre rečima da mora da izdrži i bude jaka, treba da znaju da neće biti tu kada se u tami spavaće sobe, negde u trpezariji ili u kuhinji, dok deca spavaju, muž okomi na nju. I kada jednom pređe granicu koja život deli od smrti.

Od početka godina u porodičnom nasilju ubijeno je 16 žene i četvoro dece. Poslednja žrtva bila je Violeta Neda (35) iz Torka, majka sedmoro dece, koju je muž iz čista mira zadavio golim rukama. Nedavno je u Mišaru kod Šapca muž zaklao ženu Biserku, i to kuhinjskim nožem, sa kojom ima šestoro dece.

Najgore od svega je što su i komšije tada čule vriske, ali su mislili da je sve u redu, jer, kako priča komšinica "bračni par je imao česte razmirice, pa niko nije pridavao neki veći značaj tome".

Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 - 35 00 36

(*ovo je broj SOS telefona licenciranog od Ministarstva za RZBSP)

(Jedna sasvim obična žena u Srbiji)