Svetlana, ljupka devojka i strog policajac sa pištoljem: Sa sestrom je nasledila porodičnu tradiciju

Svetlana i Stanika ponose se dedom Savkom i ocem Sinđom

"Još kao mala sa sestrom sam oblačila tatinu uniformu i oduvek sam želela da radim u policiji. On je tu ljubav u nas nesvesno usadio, iako nije pričao mnogo o poslu i onome što je tamo doživljavao. Nije želeo da krenemo tim putem".

Sudbina je isplela drugačiju priču, spletom okolnosti koje niko nije mogao da predvidi. Naša sagovornica, Svetlana Sinđelić i njena sestra Stanika iz Čajetine, danas ponosno nose policijsku značku. Baš kao i njihov otac Radojko, ali i deda Savko, koji je uniformu graničnog policajca obukao još 1932. godine.

Preporučujemo

I verovatno bi poslušale tatu i danas slušale samo priče o njegovom pozivu, da ga nisu prerano izgubile. Radojko Sinđelić, poznat u celom kraju kao Sinđo Zlatiborac, načelnik Užičke policije, preminuo je 2005. godine sa samo 48 godina. Svetlana i Stanika ostale su same, jer im je ranije umrla i majka. Dobile su priliku da se zaposle u MUP i tako nastave očevu i dedinu tradiciju. Ono što su potajno želele, život im je u bolnom trenutku podario.

- Srećna sam kada vidim da se u našem dvorištu ponovo suši policijska uniforma. Kada sam je prvi put obukla, to je bio fantastičan osećaj. Čim sam izašla u grad primetila sam reakcije ljudi - priča nam Svetlana koju smo kontaktirali telefonom.

Ljupka i prijatna, Svetlana priznaje da ume da deluje i prilično strogo - čim se neko prema njoj postavi kako ne bi trebalo, na njenom licu javi se ozbiljnost. I to je, kaže, nasledila u vaspitanju. Tata nije mnogo govorio o poslu kod kuće, ali nesvesno je ćerkama usadio posao u krv.

- Osećam sigurnost pored svog naoružanja i volim kada je moj pištolj sa mnom. Inače, dugo sam bila radnik operative, ali sam silno želela da pređem u uniformisani sastav. A to retko ko želi, obično je policajcima želja obrnuta, da iz uniforme pređu u operativu, jer to je viši nivo, krem policije - priča Svetlana.

Ipak, radije bira teren, rad sa kolegama i rizik koji zajedno preuzimaju. Govori "Tu sam gde sam, šta se desi drugima, desiće se i meni". Voli da uči mlađe kolege, bavi se pitanjem terorizma, organizuje predavanja.

Značku, kaže, ne ističe kada je u civilu, osim kada posao to ne zahteva, a došla je do čina majora u graničnoj policiji. Završila je specijalizaciju na Kriminalističkoj akademiji. Njena sestra Stanika je operativac u UKP.

Dedu nikada nisu upoznale, prerano je preminuo, baš kao i njihov otac. Ali, geni rade svoje, baš kao i sudbina. Osim početnog slova imena, ljubavi prema policijiskom pozivu, unuku i dedu vezuje i to što je oboma poverenje ukazala baš Granična policija.

RAZMIŠLJA KAO OTAC

- U porodici nikada nismo znali neke stvari koje su se ticale posla i tek kada sam i sama počela da ga radim ja saznajem neke stvari. Bio je skroman, profesionalno je doživljavao službu, ali opet je uspeo da nas vaspita u tom maniru. Ja sada donosim odluke  kao da mi je on rekao kako da razmišljam - priča Svetlana.

Svetlana kaže i da je bio čestit čovek, ljudskost mu je bila na prvom mestu i sa nama je podelila njegove fotografije koje brižljivo čuva.

(M. Beljan)