5 jakih priča koje svaka mlada osoba u Srbiji treba da pročita kada pomisli na samoubistvo

Saveti dati u ovom tekstu nisu reč stručnjaka

Dvoje dece pokušalo je da se ubije u jednom danu - devojčica K. M. (15) skočila je u sa Brankovog mosta, dok se mladić V.U. (18) bacio sa terase u centru Beograda. Pre nekoliko meseci serija samoubistava tinejdžera obeležila je Srbiju, dok o njihovim nestancima slušamo svakog dana.

Ne može se oguglati na takve vesti, pa one uvek potresu i ljude koji njihov broj dobro znaju, jer ih svakodnevno pišu. I neizbežno se dotaknu teme: "Šta bih rekao sebi ili drugima da mogu da se vratim u te turbulentne godine?"

Preporučujemo

Na prvom mestu - donesi mudru i zrelu odluku da potražiš pomoć od roditelja, psihologa, psihijatra, duhovnika religije u kojoj su odgajen/a.

Na drugom mestu - nisi sam/a, ni prvi, ni poslednji. Mnogi su već prošli kroz to i ostavili zapise o svojoj borbi.

A one su se slile i u ove priče koje svaki tinejdžer treba da pročita:

PRIČA O LEPTIRU

Čovek je šetao po vrtu uživajući u toplom prolećnom danu. Žmirkajući na suncu, razgledao je probuđeno rastinje. U jednom trenutku, pogled mu pade na čauru leptira koja se ljuljuškala na grančici magnolije. Čovek priđe bliže i vide na čauri mali otvor kroz koji je leptir pokušavao da izađe. To je trajalo satima, dok se odjednom sve nije umirilo i stalo. Činilo se da je leptir odustao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čauru. Leptir je sa lakoćom izašao.

Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka da otvori i raširi krila, kako bi ona podržala leptirovo telo i osnažila ga.

Međutim, ništa se nije dogodilo. Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo i grandiozna lepota, za koju je imao potencijal, nikada se nije rodila.

Čovek, uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su teškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čaure, potrebne, kako bi krv iz tela potekla u krila i kako bi, kada se oslobodi čaure, bio spreman da poleti.

Tražio sam snagu... i život mi je dao teškoće koje su me osnažile.

Tražio sam mudrost... i život mi je dao probleme koje je trebalo rešiti.

Tražio sam bogatstvo... i život mi je dao mozak i telo koji mogu da rade.

Tražio sam hrabrost... i život mi je dao prepreke koje je trebalo da savladam.

Tražio sam ljubav... i život mi je dao ljude kojima je trebalo pomoći.

Tražio sam usluge... i život mi je dao prilike.

Zašto bih voleo/la da sam ovo čuo ranije: Nisu pubertet i rana mladost svima teški. Neki kroz njih protrče kao vreo nož kroz puter. Ne plate na mostu, ali ih zato u kasnijim godinama oderu na ćupriji. Ne treba ovo znati da bismo se unapred radovali tuđoj nesreći, već da bi shvatili da se niko kroz život nije provukao nepovređen. A ako i danas patimo samo mi, to nije naša falinka, već naš red. Kada na zdrav način prevaziđeš ovaj bol, on će ti doneti snagu i saznanja da se nosiš sa nečim većim (i ružnim i lepim) što te u budućnosti čeka, a što će ti biti mnogo važnije od sadašnjih prioriteta. Hoće, biće važnije, a ti ćeš tada biti zahvalan za svoje jake ruke koji sve to mogu da iznesu.

PRIČA O DVE KUTIJE

U zabitoj provinciji živeo je siromašan otac koji je ceo život radio najteže poslove, a da ništa nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac kog je neizmerno voleo.

Kada je pao na postelju, neposredno pre smrti, otac je izvadio dve kutijice, jednu crnu, a drugu belu, dao ih sinu i rekao:

- Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti - dobro ih čuvaj. Kada ti jednog dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori belu kutijicu. Crnu čuvaj, i otvori je kad osetiš da si najsrećniji u životu.

Mladić je ispratio oca, a onda krenuo u svet da zaradi svoje parče hleba. Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali, nesrećan i beznadežan. Lutao je bespućima, spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio, potekle su gorke suze i mladić je rešio da se ubije. Setio se očeve bele kutijice. Otvorio je i drhtavom rukom razvio malu pirinčanu hartiju na kojoj je pisalo: I ovo će proći!

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da uđe kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i pomogao da prođu. Kroz nekoliko dana zaposlio se kao pisar. Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Svima je izlazio u susret. Gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je da uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagrađivao, a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi. Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo, zaljubio se oženio i dobio mnogo dece. Žena i on su složno uvećali svoje bogatstvo do neslućenih razmera.

Jednog dana sedeo je na tremu, gledao bezbrižno u daljinu i shvatio da je savršeno srećan. Setio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, setio se oca. I one druge kutijice koju mu je otac na samrti dao.

Otvorio je i drhtavom rukom razvio malu pirinčanu hartiju na kojoj je pisalo: I ovo će proći!

Zašto bih voleo/la da sam ovo čuo ranije:  Najgora stvar koju možeš da kažeš nekome ko pati zbog neostvarenog plana ili ljubavi jeste "da će proći". Da će preboleti. Ali hoće. Hoćeš. Prvi put najgore boli. Boli i boli. A onda prestane, jer te (surovo) u jednom trenu počne da mrzi da i dalje patiš. Postane ti dosadno i muka da ponovo pričaš o propuštenoj šansi. Život i vreme su odradili svoje, a nakon toga svako sledeće razočaranje ublažava saznanje da sve prođe, pa i očaj.

CITAT IZ FILMA "OBRAZOVANJE"

- Za život kakav hoću ne postoje prečice - shvata Dženi na kraju filma, nakon što u srednjoj školi dobije sve ono što je želela - strast i ljubav zgodnog muškarca, novac, glamur, zabavu, Pariz...

Zašto bih voleo/la da sam ovo čuo ranije: Film "Obrazovanje" jeste o mladosti koja prirodno želi sve sada i odmah, 1950-ih isto kao i danas. Danas možda još jače, jer živimo u društvu koje sve naše potrebe zadovoljava instant. Ali sve što je "sada i odmah" zapravo je "kobajagi". Za prave stvari treba vremena. Prava ljubav se gradi mukotrpno, slatko i godinama. Za pravi poziv i karijeru čovek mora da prođe sito i rešeto da bi znao kako da dela. Prijateljstvo, porodica, stvaralaštvo, duhovnost, sve što zaista vredi traži zrelost i vreme.

A vreme će svejedno proći. Pa sad biraj da li ćeš da ga provedeš u krevetu, sa pokrivačem preko glave, ili ćeš da smogneš snage i iskotrljaš se iz te posteljine i uradiš nešto za šta će ti tvoje buduće ja reći "hvala". Znaj da ako (čitaj - kada) nekim čudom (u koje možda sada ne veruješ) tvoj život sutra bude dobar, jedino za čim ćeš zaista žaliti jesu dani protraćeni u očaju i uzaludnom traženju odgovora na pitanja "zašto se sve ovo dešava meni?", "šta bi bilo da je bilo?", "šta sa mnom nije u redu?"...

PISMO ČARLIJA ČAPLINA NJEGOVOJ ĆERKI DŽERALDINI

Isečak iz pisma:

- Džeraldina, u svetu u kojem živiš postoji mnogo toga osim plesa i muzike. Usred noći, kad izađeš iz veličanstvenih dvorana, možeš da zaboraviš svoje bogate fanove, no ne smeš da zaboraviš da pitaš svog vozača ima li kod kuće ženu, da li je trudna, imaju li novca za pelene za svoje nerođeno dete. Ne smeš da zaboraviš da gurneš novac u njegov džep.

Ponekad otiđi podzemnom železnicom ili autobusom, istraži grad peške. Promatraj ljude. Traži udovice i siročad! I barem jednom dnevno kaži sebi: ''Ja sam jednaka kao i oni.'' Da, ti si jedna od njih, dete moje. Umetnost, pre no što čoveku pruži krila da može da leti, obično mu polomi noge. I ako dođe dan da pomisliš kako si iznad publike, smesta napusti pozornicu i prvim taksijem otiđi na ulice Pariza. Tamo ćeš videti mnogo plesača kao što si ti, čak i lepše, spokojnije, ponosnije.

Zaslepljujuća svetla pozornice tamo te neće pratiti. Njih obasjava svetlost Meseca. Pogledaj ih dobro! Zar ne plešu i bolje od tebe? Priznaj to, dete moje! Uvek postoji neko ko pleše bolje od tebe, ko svira bolje od tebe. I zapamti, tvoj otac je Čarli, seljak koji je psovao na taksi, ismejana sirotinja koja je sedela na klupama Sena.

Ja ću umreti, ali ti ćeš živeti. I nadam se da nikad nećeš saznati što je nemaština. Sa ovim pismom šaljem ti čekovnu  knjižicu, da možeš trošiti koliko želiš. No kad potrošiš dva novčića, nemoj zaboraviti da treći nije tvoj! On mora pripasti strancu kojem je potreban! Ja ti pričam o novcu jer znam da je on vražja moć.

...Nemoj prodati svoje srce za zlato i dragulje. Upoznaj najveći dijamant – sunce. Srećom, ono sjaji za svakog. A kada dođe vreme i ti se zaljubiš, voli tog čoveka svim srcem. Rekao sam tvojoj majci da ti ona piše o tome. Ona bolje od mene razume ljubav.

Tvoje telo je prekriveno komadićem svile. U ime umetnosti ono se obnaženo može izložiti na pozornici čak, ali je važno da se uvek vrati, ne samo obučeno, nego i čisto. Ja sam star, i možda moje reči zvuče smešno. No, po mom mišljenju, tvoje obnaženo telo bi trebalo da pripada samo onom ko zavoli tvoju razotkrivenu dušu....

Zašto bih voleo/la da sam ovo čuo ranije: Zato što je ovo pismo jedna ljudska odbrana protiv svetlucavog, a lažnog sveta koji je nekada bio pozornica kabarea, a danas su klubovi i društvene mreže. I jedni i drugi su neretko (ne uvek) prepuni prelepih i večno mladih bogova, superheroja u gliteru, koji su svi do jednog identični, a uvereni da su "original".

Oslobodi se zahteva da budeš superheroj, da budeš savršen u apsolutno svemu, od izgleda, preko sporta, škole, veze, da sada i odmah imaš sav novac sveta, kako bi impresionirao njime druge. Što pre shvatiš da će uvek biti neko od tebe mlađi, iskusniji, bolji, talentovaniji, lepši, imućniji, spremniji da ode korak dalje, to ćeš pre izaći iz te sulude trke sa ljudima koji verovatno i ne znaju da ste na istoj traci i upustiti se u onu najbitniju borbu - da svakim danom postaješ sve bolja verzija sebe.

I ne sili svoju seksualnost samo zato što to drugi čine. Ne siluj samog/u sebe primoravajući se na stvari koje nisi spreman/a. Seks je kruna ljubavi, ne njen "dokaz" ili kojom god te lošom forom osoba do tebe (ma koliko inače bila dobra i pažljiva) možda i nesvesno ucenjuje.

PRIČA O BLUDNOM SINU

Jedan čovek imaše dva sina, I reče mlađi od njih ocu: "Oče! Daj mi deo imanja što pripada meni". I otac im podeli imanje. I potom do nekoliko dana pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u daleku zemlju; i onamo prosu imanje svoje živeći besputno. A kad potroši sve, postade velika glad u onoj zemlji, i on se nađe u nevolji. I otišavši pribi se kod jednog čoveka u onoj zemlji; i on ga posla u polje svoje da čuva svinje. I željaše napuniti trbuh svoj roščićima koje svinje jeđahu, i niko mu ih ne davaše.

A kad dođe k sebi, reče: "Кoliko najamnika u oca mog imaju hleba i suviše, a ja umirem od gladi! Ustaću i idem ocu svom, pa ću mu reći: Oče! Sagreših Nebu i tebi, I već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednog od svojih najamnika". I ustavši otide ocu svom. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga. A sin mu reče: "Oče, sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj". A otac reče slugama svojim: "Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se". I stadoše se veseliti.

A sin njegov stariji beše u polju, i dolazeći kad se približi kući ču pevanje i podvikivanje. I dozvavši jednog od slugu zapita: "Šta je to?" A on mu reče: "Brat tvoj dođe; i otac tvoj zakla tele ugojeno, što ga je zdravog video". A on se rasrdi i ne htede da uđe. Tada iziđe otac njegov i moljaše ga. A on odgovarajući reče ocu: "Eto te služim toliko godina, i nikad ne prestupih tvoje zapovesti, pa meni nikad nisi dao jare da bih se proveselio sa svojim društvom; A kad dođe taj tvoj sin koji ti je imanje prosuo s kurvama, zaklao si mu tele ugojeno". A on mu reče: "Sine! Ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje. Trebalo se razveseliti i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav beše, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se".

Zašto bih voleo/la da sam ovo čuo ranije: O ovoj priči su pisane knjige i ona ima mnogo slojeva i poruka. Jedna od njih je - iz svake greške se možemo vratiti kada se to učinimo iskreno i čistim srcem.

Ako misliš da je ovaj tren najgori mogući u tvom životu, da gore od ovoga ne može, pa... nadajmo se da si u pravu, jer onda odatle može da bude samo bolje. I nije izlizana fraza "život je pred tobom", jer stvarno jeste. Život u kome ćeš izmenjati 15 puta način na koji izgledaš, koga voliš, šta te interesuje.

Sada je situacija crna, ali ta boja će se menjati kako se budeš menjao/la ti. Jednog trena će crnina malo da izbledi. Pa će stara priča postati siva. Onda prljavo žućkasta kada shvatiš zbog čega si kroz ovo sada morao da prođeš. Na kraju ćeš se nekim stvarima čak i smejati. Od drugih ćete biti malo blam. Za većinu ćeš biti zahvalan i odlučan da ne dozvoliš da se ponove.

Neće biti nimalo lako, ali biće zanimljivo. Biće avantura. Tvoja avantura, u kojoj ne moraš da budeš superheroj. Čak ni heroj. Samo ti.

I ako danas imaš snagu da se boriš, a sutra ne, imaj na umu da je i motivacija nešto što treba održavati. Baš kao i tuširanje, jednom primenjena ne traje doveka, moraš se kupati svaki dan.

Ovi saveti su lični, nisu poruka stručnjaka, te ih treba uzeti sa rezervom.

VIDEO: Ispovest devojke koja je pokušala da se ubije

(D.D.S.)