Zoran u garaži ima Jugoslaviju u malom: "Ta država je imala sve, bili smo srećni i poštovani" (FOTO)

Prikupio je oko 3.000 predmeta koji prikazuju kako se živelo u Jugoslaviji, prepoznajete li neke od njih?

Gotovo tri decenije od smrti republike iz koje je nastalo šest država, ideja o njoj i dalje živi, sećanje na nju sve jače izbija na površinu, a pitanje "Živi li danas Jugoslavija?" postavlja se sve češće, objavio je portal 021.rs.

Pre 48 godina nerešeno su igrali Brazil i Jugoslavija na čuvenoj "Marakani". Pele je na svom poslednjem meču odlikovan odlukom Tita Ordenom jugoslovenske zastave sa zlatnom zvezdom. Mrežu su tresli Rivelinjo i Žerson, Džajić i Jerković. Iste godine sproveden je popis stanovništva. Jugoslavija je imala 20,5 miliona stanovnika, a najviše Jugoslovena živelo je u Srbiji. Tito je te godine u Bosni poručio kako se mora braniti "bratstvo i jedinstvo naše zemlje". Iste te 1971. godine rodio se i Zoran Janković, koji 48 godina kasnije vrata svog muzeja posvećenog Jugoslaviji otvara reporteru 021.rs.

Preporučujemo

MESTO DIVNIH SEĆANJA

- U ljudskoj civilizaciji se periodično dešavaju fenomeni, a jedan od njih u 20. veku bila je i ta država - kaže Zoran za 021.rs i objašnjava da njegov muzej nije mesto ideologije, nego "divnih sećanja".

TROBOJKA JE SVUDA

Ako je odgovor na pitanje da li Jugoslavija živi i danas upitan, onda oko onog da li sećanje na tu državu opstaje ne postoji nikakva dilema. Trobojka sa petokrakom pojavljuje se svuda. Možete je sresti, recimo, sasvim slučajno na ulici Vašingtona poslednjeg ponedeljka u maju, za vreme Dana sećanja (Memorial day), gde će tokom parade biti istaknuta i zastava nekadašnje države. Grb SFRJ i dalje je na vratima ambasade u Moskvi.

Arhitektura Jugoslavije, sa sve čuvenim crvenim kioskom, našla je svoje mesto i u muzeju MoMA. Isto tako, Jugoslavija živi i u jednoj garaži u Ulici Alekse Šantića na Grbavici.

POČELO SA KLIKERIMA I AUTOMOBILČIĆIMA

Novosađanin Zoran Janković od detinjstva sakuplja razne stvari. Sve je krenulo sa klikerima, automobilčićima, sličicama, a potom su došla i arhivska vina. Pre desetak godina počeo je da prikuplja materijalnu istoriju jednog vremena koje je obeležilo život Jugoslavije. Tako se u njegovom muzeju, koji je smešten u garaži, mogu naći eksponati nastali pre 1918. godine, ali i oni koji su stvoreni neposredno pred tragičan kraj jedne zemlje.

Ipak, veći deo njih nalazi se u prostoru van Novog Sada, čekajući da se pronađe veći prostor u kojem će moći da bude izložena čitava postavka. Na pitanje šta je za njega Jugoslavija, Zoran odgovara jednostavno - "to je jedna divna uspomena".

- Kako za mene, tako i za mnoge pripadnike moje i starije generacije. Jugoslavija je bila u pravom smislu reči država, država koja imala sve. U njoj smo bili srećni, poštovani od celog sveta i imali smo predsednika koji je bio takođe poštovan i ugledan u celom svetu - priča Zoran dok sedimo ispred velike fotografije Josipa Broza Tita okruženi istorijom.

ČEPRKANJE PO PODRUMIMA

Muzej vodi Udruženje Istorijski muzej Jugoslavije, čiji je osnivač upravo Zoran Janković. Praktično, o celokupnom prostoru samostalno se brine naš sagovornik, predmete prikuplja sam, uz pomoć kolega kolekcionara iz različitih krajeva države. Za to su potrebni brojni obilasci buvljaka i pijaca, "čeprkanje" po podrumima, tavanima, raznim zabitima, a sve češće i "skrolovanje" na internetu.

Sve to je dovelo do toga da se u malom prostoru prikupi sve i svašta, ali i do navike da se sa puta ne vraća sa novim, već sa starim stvarima.

505 SA CRTOM, ISKRIN TELEFON, ZASTAVE, TABLA ZA KAFU...

Na policama su "Iskrin" telefon, "505 sa crtom", stari putokaz za Novi Sad, zastave, tabla za kafu ("Je l' 'Frankova'? Frankova je"), grb SFRJ sa pet i onaj sa šest baklji, Alan Ford, prva serija "Elanovih" skija, zastavice sa omladinskih radnih akcija, crvena tabla sa nazivom Ulice Jugoslavenske narodne armije iz Zrenjanina, "crveni pasoš bez mane što prolazi grane bez puno njakanja". Posebna priča je ona o predmetima sa Titovog "Galeba", koje mu je poklonio jedan od mornara na tom brodu.

Mesta ima i za belog "fiću". Model "zastava 750 lux", a to "lux" Zoran naglašava sa posebnim ponosom.

- Svi eksponati su mi dragi na jedan određeni način, neki se izdvajaju zbog toga što sam ih posebno želeo tokom dužeg niza godina. Sreća me je poslužila i bio sam u mogućnosti da od jednog gospodina iz Beograda kupim "fiću", već je bio u dobrom stanju, ali je dodatno restauriran. Supruga i ja njime odlazimo u inostranstvo na odmor, idete manjom brzinom i stignete da vidite sve ono što inače ne biste mogli u običnom automobilu. Ali to je doživljaj i toga kako su ljudi u Jugoslaviji odlazili na odmor. Ljudi vole da vide taj automobil, a čak i deca prepoznaju da je to "fića", što mi je posebno drago - priča Janković.

SVI EKSPONATI ZAJEDNIČKI PRIČAJU PRIČU O JUGOSLAVIJI

Iznad vrata garaže na Grbavici stoji slika pumpe "Jugopetrol", na kojoj se vidi jedan "fića" kojem se toči gorivo. Jedna od tih pumpi, koja će jednog dana naći svoje mesto u većem muzeju posvećenom bivšoj državi, našla je utočište u garaži Zorana Jankovića. Žuta pumpa sa inicijalima "JP" u prednjem delu, zagrebačke je proizvodnje.

- Možda je sve sabrano u Titu, on je bio sinonim za bivšu državu. Međutim, svi ovi eksponati zajednički pričaju priču o Jugoslaviji, nemoguće je izdvojiti samo jedan predmet i reći da on simbolizuje sve. Trudio sam se da sakupim predmete za muzej iz više oblasti života i rada u bivšoj državi, pa su tako nastale zanimljive kolekcije u vezi sa železnicom, poštom, automobilizmom, socijalističkom revolucijom, dečijim igračkama, izdavaštvom, bankarstvom... - objašnjava naš sagovornik.

AMBALAŽA

Posebnu pažnju posvetio je ambalaži, koja je u Jugoslaviji i nakon konzumiranja proizvoda imala svoju svrhu u domaćinstvu. Neretko, osim konzumiranja proizvoda, kroz samu ambalažu mogli ste da konzumirate i glavnu ideju Jugoslavije - onu o bratstvu i jedinstvu. Tako je izuzetno zanimljiv primer Krašovih slatkiša. Na jednoj limenoj ambalaži vidljiv je natpis "Kraš", u opisu na slovenačkom jeziku ispisano je: "Tovarna čokolade, bonbonov in keksov - Zagreb". Sve to prati fotografija Novog Sada, i u opisu, da bi ostali građani "diljem države" razumeli, ispisano je - Нови Сад.

KASA

U uglu muzeja stoji i mala crvena kasa. Ništa ne bi bilo zanimljivo da to nije jedna od onih koja se nalazila u prodavnicama "Centroslavije", nekadašnjeg giganta u kojem je kupovao veliki broj Jugoslovena. Tu je i vizitka iz ovog export-import preduzeća, a namera Zoranova je da jednog dana Novi Sad dobije repliku "Centroslavijine" prodavnice. Kako kaže, stvaranje muzeja kakav bi bio onaj koji je posvećen životu u Jugoslaviji, predstavljao bi veliki turistički potencijal za grad kao što je Novi Sad.

ŠTAMPA NA PLAFONU

Dok sedimo pod svetiljkom koja otkriva i naslove novina iz sedamdesetih i osamdesetih, koji su polepljeni po plafonu, a otkrivaju da bi se isti mogli koristiti i danas, nameće se samo pitanje o postojanju Jugoslavije i u 2019. I istoričar Dragan Markovina iz Hrvatske pita se da li je "jugoslovenstvo toliko jako ili su novonastale države i njihove potporne ideologije toliko slabe da se boje svakoga ko im javno ne peva laude i doživljava jugoslovenski prostor kulturno jedinstvenim"?

Janković poručuje da se nakon raspada bivše države nije moglo razmišljati na taj način, ali da protokom vremena ljudi postaju svesni toga šta su imali ranije, a šta imaju sada.

JUGOSLAVIJA KAO MALA EU I PRE EU

- Takva razmišljanja su sve učestalija. U naš muzej dolaze posetioci iz svih delova bivše Jugoslavije. Jugoslavija je bila mala Evropska unija pre EU, imali ste šest republika i dve pokrajine i živelo se složno, a tadašnja vlast je proklamovala bratstvo i jedinstvo. Dok je toga bilo, bilo je i zajedničke države. Kada je to nestalo, znamo i sami šta se dogodilo. Što se jugoslovenskog duha tiče, mislim da se on, na osnovu svega što slušam i doživljavam, polako vraća. Ljudi vide da kada smo imali mir i kada smo bili zajedno, da smo bili mnogo uspešniji i cenjeniji - smatra ovaj jugonostalgičar.

TAMNICA NARODA ZA NEKE

I upravo je ta jugonostalgija čest predmet kritika onih koji komentarišu sa, uglavnom, nacionalističkih pozicija. "Tamnica naroda" ispala je tako Jugoslavija praktično za sve narode, a opet, jugonostalgiju možemo videti i na televiziji, i u međusobnim susretanjima osoba iz sada susednih država u inostranstvu, ali i na nastupu Lepe Brene iza koje stoji velika zastava SFRJ.

Naš sagovornik smatra da jugonostalgija nije loša, niti išta čudno, pogotovo ukoliko se u obzir uzme to da su ljudi na ovim prostorima nekada živeli u državi "mira i prosperiteta, državi, u najvećem broju, srećnih ljudi". Ključna stvar koju je odlikovala Jugoslaviju, smatra ovaj radnik u banci, jeste taj što je postojala izvesnost.

DRŽAVA VODILA BRIGU O MALOM ČOVEKU

- U našim državicama koje su nastale nakon raspada Jugoslavije to ne postoji i zbog toga ljudi odlaze. Našim roditeljima nije padalo na pamet da bilo gde idu, jer je postojao logičan sled događaja - srednja škola, vojska, fakultet, posao, stan, porodica. Mladi ljudi ne mogu da razumeju da su radne organizacije dodeljivale stanove svojim radnicima. Ta izvesnost je ključna stvar za ostanak i opstanak. Ta država je vodila brigu o takozvanom malom čoveku, ljudima srednje klase. Krenite od svega, zdravstva, školstva, bezbednosti, sve je bilo podređeno čoveku - dodaje Janković.

A tu 1971. godinu obeležio je i "maspok", odnosno Hrvatsko proleće, kako se naknadno uvrežilo među narode i narodnosti. Bio je to samo politički pokret koji je za cilj imao veću autonomiju Hrvatske ili nacionalistički i secesionistički pokret, koji je uživao podršku i komunista i ustaša, zavisi od toga čiju Vikipediju konsultujete, a zna se da je ovaj blog prva adresa mnogih i svo znanje koje je pojedinima potrebno da donesu sud.

Obeležilo je 1971. godinu i ubistvo jugoslovenskog ambasadora u Stokholmu. Članovi organizacije Hrvatski narodni otpor upali su u ambasadu i usmrtili narodnog heroja Vladimira Rolovića.

Raspravljalo se otvoreno i o nacionalnim pitanjima, nejednakostima, dogodili su se i amandmani na Ustav. Navodno je, te 1971. godine, Tito dva puta rekao kako je siguran da će se posle njega Jugoslavija raspasti i to na ružan način. Rekao-ne rekao, dogodilo se.

Ali, te 1971. godine rođen je i dečak koji će održavati plamen koji je na grbu jedne države buktao, a danas možda samo tinja. Činiće to tako što će uzbuđeno pokazivati ambalaže proizvoda iz jedne zemlje, zagledan u artefakte prošlosti koja je neretko prećutkivana, nepoželjna pod pritiskom proklamovanih svetonazora, a po ustaljenom trendu, prošlosti koja je falsifikovana kako bi odgovarala novim idejama. Onda Zoran pokaže na jednu limenu kutiju na kojoj su prikazani narodi Jugoslavije u narodnim nošnjama.

- U tome je suština - zaključuje Zoran dok pokazuje na kutiju na kojoj Srbijanka drži za ruku Hrvata.

(Telegraf.rs / Izvor: 021.rs- Zoran Strika)