Zoran se borio na Košarama, danas se bori sa teškom bolešću, daleko od porodice i zavičaja

Zoranu Gogiću najviše nedostaje da prati sinove u školu i teši ih

Tuga zarobljena u ljudskom telu ali i svetlost svima u njegovom okruženju je Zoran Gogić (40), preživeli borac sa Košara, rodom iz pirotskog sela Dojkinci na Staroj planini.

Sa dijagnozom progresivne neizlečive bolesti spinocerebralne ataksije, opstanak na planini, bez struje i osnovnih uslova za život, bio je više

Preporučujemo

neizdrživ i nemoguć za njega.

Kada više nije mogao da brine o sebi, pre nekoliko godina, smešten je u Dom za stara lica u Novom Pazaru. Daleko od zavičaja i od svoje maloletne dece, zagledan ka Kosovu i Metohiji, u čiju odbranu je stao pre 20 godina, Zoran provodi dane, mesece i godine, koji se ovde razlikuju samo po tome da li pada kiša ili greje sunce.

Kopneći i venući, zaboravljen od gotovo svih, ali ne i od svojih saboraca, čezne za zagrljajima svojih sinova, koji imaju 11 i 12 godina, a koje nije

video više od godinu dana, jer nisu u mogućnosti da dođu iz Pirota u Novi Pazar.

Njegova sećanja na Košare su još uvek živa, iako o tome zbog problema sa govorom jedva priča.

- Imao sam 18 godina kada je stigao poziv za vojsku. Odazvao sam se i raspored dobio u 125. motorizovanoj brigadi, u 53. graničnom bataljonu. Pružili smo otpor teroristima, koji su napadali iz pravca Albanije i kojih je bilo neuporedivo više. Nas desetak, bilo je opkoljeno od njih 50 - teško govori Zoran.

Stradanje najbližih drugara, iščekivanje smrti, svakodnevne borbe i napadi, sneg i hladnoća, nisu mogli a da ne ostave ožiljke na mladoj duši, kao što je bio Zoran. Imunitet je popustio i stigla je bolest, a kako to obično biva, i drugi problemi. Zoranova supruga odlazi i odvodi decu sa sobom, a on nakon preživljavanja na planini, biva smešten u Gerontološki centar u Novom Pazaru.

Civilna invalidska penzija od 12.000 dinara i primanja na ime tuđe nege i pomoći od 17.000, jedva da pokrivaju troškove boravka u domu. Zoran nema nikakva boračka primanja ni drugih prihoda, osim pomoći svojih nekadašnjih saboraca koji su i sami nakon teških ranjavanja uglavnom invalidi.

Zahvaljujući pomoći veterana sa Košara, Zoran je nekako uspeo da prošle godine pošalje deci novac, osećajući radost roditeljstva kroz brigu o svojim sinovima na ovaj način.

-  Ljudi su ovde dobri, brinu o meni, ali bih voleo da češće viđam decu. Nedostaje mi da ih pratim u školu, radujem se njihovim uspesima, da ih tešim i budem im podrška - jedva govori Zoran.

Radost zbog ponovnog susreta sa svojom braćom po oružju, vratila je Zoranu osmeh na lice, makar na kratko dok su mu tih nekoliko sati bili u poseti.

Šala i razgovor, učinili su da Zoran Gogić ponovo oseti da pripada nekome, da nije zaboravljen i ostavljen. Nakon njihovog odlaska Zoranova stvarnost je bezlična domska sobica, invalidska kolica, stočić sa lekovima i trzanje na svaku škripu vrata u nadi da će na njima ugledati dva dečija osmeha.

Zoran Gogić se odazvao pozivu otadžbine onda kada je bilo najteže, sada je red da institucije i ostali koji su mogućnosti, na neki način ispoštuju njegovu žrtvu. Njemu je potrebna rehabilitacija u nekoj od banja, lečenje u ustanovama koje imaju bolje uslove za to od onih u Novom Pazaru. Zato, svi koji su u mogućnosti mogu poštom da pošalju novac na ime Zorana Gogića, ulica Stefana Nemanje, 36300 Novi Pazar.

(S. T.)