TELEGRAF serijal: Kriminalna istorija Srbije - od smrtne kazne do doživotnog zatvora

U vreme Miloša Obrenovića sam čin pogubljenja ličio je na pozorišne predstave, dok su komunisti te poslove obavljali bez prisustva javnosti

Monstruozni zločini počinjeni poslednjih godina podigli su s pravom građane Srbije na noge. Upravo zbog toga, pokrenuta je peticija za uvođenje smrtne kazne u našoj zemlji.

Iako je ovaj oblik kažnjavanja zakonski ukinut, građani su ubeđeni da bi ponovno uvođenje smrtne kazne dovelo do značajnog pada broja ubistava, posebno kada je reč o dečjim životima.

Pronašlo se delimično rešenje koje je koliko-toliko umirilo javnost. Skupština Srbije je izglasala ponovno uvođenje doživotne kazne zatvora za najteža krivična dela. Portal Telegraf.rs u narednih nekoliko dana, objavljivaće najzanimljivije detalje iz dva veka "kriminalne" istorije Srbije.

U prvim decenijama 19. veka, smrtna kazna u Srbiji je primenjivana veoma često, i to za najrazličitija krivična dela: ubistvo, krađu, političke delikte, čedomorstvo, pa čak i za „smešenije“ (vanbračni polni odnos). Do 1858. godine, korišćeni su različiti načini pogubljenja: streljanje, vešanje, lomljenje točkom, „mrtva šiba“ i dekapitacija (odsecanje glave), a u početku je bilo i nabijanja na kolac.

Do 1842, za ubice je bila propisana „ekvivalentna“ smrtna kazna, što znači da je ubica imao biti ubijen na isti način (pa i istim oružjem) na koji je bila ubijena žrtva. Pored toga, tela pogubljenih su skoro uvek javno izlagana na točku na određeno vreme ili „do potpunog raspadenija“. U toku 1858. godine su ukinuti svi načini pogubljenja osim streljanja, a tela pogubljenih više nisu javno izlagana.

Po prvom Krivičnom zakoniku Srbije, koji je donet 1860. godine, smrtna kazna se izvršavala javno, streljanjem, a telo pogubljenog se odmah ukopava u zemlju na mestu izvršenja smrtne kazne. Taj Zakonik je propisao smrtnu kaznu za 16 krivičnih dela: različite oblike ubistva i razbojništva sa smrtnom posledicom, kao i za veleizdaju.

Već 1863. godine je smrtna kazna ponovo propisana za krađu i još neka krivična dela. Smrtna kazna za krađu je ukinuta tek 1902. godine. Od 1905. godine smrtne kazne u Beogradu više nisu izvršavane javno, nego na skrovitim mestima bez prisustva publike, ali su u drugim gradovima i selima izvršenja i dalje ostala javna i prisustvovale su im hiljade posmatrača.

Najstrože kazne u Srbiji, u minula dva veka, nisu uvek bile po zakonu. U Miloševo vreme smrtna kazna je izricana ili po običajnom pravu ili po nalogu starešina. Sam čin pogubljenja izazivao je veliko intereseovanje ljudi, pa su egzekucije često ličile na pozorišne predstave. Komunisti su, međutim, te "radove" obavljali bez prisustva javnosti.

U knjizi "Na belom hlebu" autora Ivana Jankovića, u izdanju "Službenog glasnika", obrađeno je pitanje smrtne kazne u Srbiji od 1804. do 2002. godine.

NAČINI POGUBLJENJA

Zahvaljujući nepostojanju pisanih zakona, ali još više Miloševoj ćudljivosti i sklonosti ka dramatičnim prizorima, način izvršenja smrtne kazne nije bio tačno određen. Osuđenici su najčešće streljani. Uobičajena formulacija u presudama je: "Da se iz pušaka ubije". Nešto ređe su presude na smrt vešanjem. U nekim slučajevima se koristi sekira - zato što je otrovala muža, "da se otrovnica Jana sekirom u glavu ubije".

MRTVA ŠIBA

Ovaj način pogubljenja je u Srbiji primenjivan od 1804. do 1859. godine. Predstavljao je novinu, preuzetu iz austrijske vojske, u kojoj je to bio uobičajen način kažnjavanja. U Srbiji je, međutim, mrtva šiba korišćena i u civilnom pravosuđu kao krivična sankcija.

Osuđeni na ovu kaznu je morao da prođe određen broj puta kroz špalir sastavljen od određenog broja vojnika (ili civila), od kojih je svaki morao da ga pri prolazu udari šibom po leđima. Osuđenom su ruke vezivane za kundake pušaka ili za dva komada drveta, pa su ga tako kroz špalir vodila dva vojnika ili policajca, već prema tome da li se radilo o vojnoj ili civilnoj kazni. Kada više nije mogao da korača, stavljan je na kolica koja su pratioci vukli kroz špalir.

Težina i naziv kazne zavisili su od broja ljudi u špaliru i broja prolazaka kroz špalir. Ako je u špaliru bilo više od 300 ljudi i ako je osuđeni prolazio kroz špalir dvanaest ili više puta u svakom pravcu (ukupno 24 ili više prolazaka), a to je podrazumevalo da mu se zada 7.200 udaraca, smrtni ishod je bio gotovo izvestan. Zato se takva kazna zvala mrtva šiba.

Ako bi osuđeni ipak ostao živ, oslobađan je svake dalje kazne. Međutim, u nekim slučajevima je presuda glasila da se osuđeni vodi kroz stroj sve dok ne umre od udaraca – poznate su dve takve presude iz 1830. godine. Ako je špalir brojao manje od 300 ljudi ili ako se kroz njega prolazilo manje od 24 puta, to je bila polumrtva šiba, i smatrana je telesnom, a ne smrtnom kaznom. Na primer, smrtna presuda jednom hajduku iz 1808. godine zamenjena je polumrtvom šibom: "da ima kroz 300 momaka šibe 5 puta proći".

Ako osuđenik preživi kaznu šibom, ukazivana mu je pomoć: iz leđa su mu vađeni patrljci šiba i leđa su mazana jakijom (mast od sapuna, rakije i jaja, za lečenje rana na konjskim leđima), a zatim je zavijan u presnu ovčiju ili goveđu kožu. Posmatrači su skupljali krvave patrljke šibe, jer se verovalo da oni imaju lekovita svojstva.

Do 1847. godine, mrtvom šibom su, pored odraslih muškaraca, mogli biti kažnjeni i žene i maloletnici. Međutim, te godine je mrtva šiba za žene i maloletnike ukinuta i zamenjena drugim telesnim kaznama. Za žene je bila propisana kazna od sto udaraca kamdžijom, a za maloletnike, zavisno od pola i uzrasta, boj šibom, štapom, kamdžijom ili rozgom (pritkama). Umesto mrtvom šibom, maloletnik stariji od 16 godina je kažnjavan „propisnom šibom“, tj. prolaskom kroz špalir sa šibama, ali ne više od šest do devet puta, a maloletnica sa 50 do 70 udaraca kamdžijom.

Sredinom 19. veka u Srbiji se javio otpor prema šibanju osuđenika. Po zakonu, građani su bili obavezni da učestvuju u izvršenju ove kazne i morali su da plate globu ako to odbiju. Ipak, u gradovima su oni to masovno činili, pa policija često nije bila u stanju da formira špalir od više stotina ljudi, koliko je bilo potrebno za mrtvu šibu. Na selu nije bilo takvog otpora, pa je policija predlagala da se za izvršenje kazne šibom mobilišu seljaci ili vojnici, ali ti predlozi nisu prihvaćeni, uglavnom zahvaljujući mlađim činovnicima u vladi, školovanim na pravnim fakultetima u inostranstvu. Tako je, 6. maja 1859, u Srbiji ukinuta kazna šibom, uključujući i mrtvu šibu, i zamenjena kaznom zatvora (robije).

Sve ostale vrste telesnih kazni su u Srbiji ukinute tek 1873. godine. Inače, one su se sastojale u zadavanju određenog broja udaraca batinom tj. štapom (za muškarce), kamdžijom (za žene) i rozgom tj. pritkom (za maloletnike).

LOMLJENJE TOČKOM

Točak ili kolo bio je skoro univerzalni način pogubljenja u srednjovekovnoj Evropi, a sreće se i u tadašnjoj Turskoj i Rusiji. Osuđenik se, licem prema gore i raširenih nogu i ruku, vezuje za podmetnute oblice ili drvenu rešetku koja leži na zemlji. Dželat uzima u ruke običan kolski točak, zamahuje njime i lomi osuđenikove udove. Polomljeno osuđenikovo telo, sada neprirodno savitljivo, vezuje se za taj isti točak tako da noge i ruke prate njegovu spoljnu ivicu. To je lomljenje točkom.

Varijaciju predstavlja lomljenje na točku: osuđenika vezuju za točak u horizontalnom položaju, a dželat mu kosti lomi maljem. U oba slučaja se točak s izlomljenim telom natiče na dugačku motku, čiji se donji deo ukopava u zemlju i tako ostavlja dok osuđenik ne izdahne, a često i dugo posle toga, sve dok se leš sasvim ne raspadne i ne izjedu ga ptice.

Krajem 18. veka, izvršenje ove kazne je u nemačkim zemljama i Austriji, odakle je nesumnjivo došla u Srbiju, bilo podrobno regulisano. Broj udaraca i njihov redosled morali su biti tačno određeni presudom. Lomljenje „odozdo na gore“, pri čemu je dželat lomio prvo ruke i noge (na jednom ili više mesta), a tek onda grudi i/ili vrat, bilo je mnogo teže nego „odozgo na dole“, kod koga već prvi udarac može da izazove smrt i spase osuđenog daljih muka. Te razlike se odražavaju u cenovnicima dželatskih usluga. Prema tarifi dželata u Bačkoj županiji iz 1772. godine, lomljenje „odozgo“ košta osamnaest, a „odozdo“ dvadeset forinti.

U Srbiji je postupak bio propisan tzv. Karađorđevim Krivičnim zakonikom oko 1808. godine: „da mu se prebiju obe noge na 2 mesta i obe ruke, i tako živ da se digne na kolo i da se ne skine dok kost traje“. Ovaj način izvršenja smrtne kazne nije često primenjivan, a posle 1830-ih godina je potpuno izašao iz upotrebe. Međutim, točkovi su redovno korišćeni za javno izlaganje tela osuđenika pogubljenih na druge načine.

ODSECANJE GLAVE

U Srbiji, dekapitacija je do 40-ih godina 19. veka korišćena retko, a posle toga nikako. Sačuvan je opis jednog takvog pogubljenja iz 1817. godine. Osuđeni, ruku vezanih na leđima, stavljan je u sedeći položaj tako da nogama obrgli panj koji se nalazi ispred njega, pa su mu onda vezivane i noge. Pomoćnik dželata mu je glavu stavljao u kožnu zamku, koja je išla ispod podbratka i oko ušiju, pa je povlačio unapred, tako da se vrat istegne, a dželat je odozgo sabljom udarao po vratu sve dok ga ne preseče (za to je skoro uvek bilo potrebno po nekoliko udaraca).

Nastaviće se...

(Priredio: I. Č./Telegraf.rs)