Ubili su svoje žene pred maloletnim sinovima i doživotno ih obeležili: Ova deca su gledala ili slušala majčinu smrt, kakav pakao ih tek čeka?

Sva istraživanja govore o tome da dečije svedočenje nasilju prema majci ostavlja iste posledice na decu kao da su oni direktne žrtve nasilja

U razmaku od nekoliko dana dva stravična zločina potresla su Srbiju, dvojica muževa ubili su svoje žene, a da stvar bude gora - u trenutku ovog neopisivog nasilja pored njih su bila i njihova maloletna deca koja su svedočila ovim užasnim tragedijama.

Prvo je region šokiralo trostruko ubistvo koje je u Novom Sadu počinio Goran Janković, koji je pred desetogodišnjim i trogodišnjim sinom ubio njihovu majku, baku i dedu, dok su ga oni preklinjali da to ne radi. Prema nezvaničnim informacijama, mlađi sin nije progovorio od ove tragedije, dok je stariji i dalje u šoku.

Preporučujemo

I taman kada smo pomislili da se ovakvi primeri ne sreću često i da su, na sreću celog ljudstva, samo statistička greška, samo 5 dana kasnije slučna tragedija zadesila je porodicu Spasić iz Beograda. U porodičnom stanu na Vračaru suprugu Jelenu ubio je muž Boško koji je potom sebi prerezao vene. Kao i u prethodnom slučaju njihovi sinovi bili su svedoci ovog užasnog zločina. Dečaci stari 11 i 13 godina, na sreću, nisu bili u istoj sobi u kojoj se desilo ubistvo.

Porodica bi trebalo svakom detetu da bude izvor sigurnosti, bezbrižnosti, ljubavi i topline, ali u nekim slučajevima postaje mesto najveće ugroženosti, ranjivosti, patnje i bola. Nasilje za dete predstavlja duboko, neizbrisivo, sveprožimajuće traumatsko iskustvo.

Nasilju među partnerima često prisustvuju deca, na koju utiče psihičko ili fizičko zlostavljanje koje trpi roditelj, a prisustvovanje ubistvu je najveći mogući stres koje dete može da doživi, uz jak osećaj straha koji može da dovede do depresivnosti, anksioznosti, stigmatizacije, socijalne izolacije...

Da li je dete u stanju da se emocionalno distancira od zločina kom je prisustvovalo, da uspostavi neke nove socijalne odnose, da razvije vlastite kapacitete i na taj način napravi otklon prema tim negativnom iskustvima? 

Istraživanje Autonomnog ženskog centra (AŽC) pokazalo je da skoro 80 odsto dece svedoči nasilju koje otac čini prema njihovoj majci.

Tanja Ignjatović, psiholog iz Autonomnog ženskog centra, objašnjava da žene veruju da deca imaju saznanja o nasilju i kada nisu bila prisutna događaju, kada nisu videla ili čula šta se dešava, jer mogu da vide i da osete posledice nasilja, kao što su razbijene ili razbacane stvari, modrice, uplakanu ili tužnu majku i slično.

- Gotovo polovina dece, 46 odsto njih, u tim situacijama bila su i sama žrtve nasilja, slučajnog ili namernog povređivanja. Deca su gledala intervenciju policije, dolazak hitne pomoći, odlazak majke iz kuće, odlazila su u institucije da daju izjave i slično. Neka od njih su morala da napuste kuću sa majkom, da se sklone kod rođaka ili u "sigurne kuće" - objašnjava Ignjatovićeva.

Sva istraživanja govore o tome da dečije svedočenje nasilju prema majci ostavlja iste posledice na decu kao da su oni direktne žrtve nasilja, teže je samo biti istovremeno i žrtva i svedok nasilja prema bliskoj osobi.

- Posledice mogu da budu kratkoročne i dugoročne, ili odložene, a zavisiće o niza okolnosti - od toga kakvo je nasilja, koliko traje, koliko je učestalo, od uzrasta dece, od toga da li postoji podrška, kakva i od koga dolazi. Deca su preplavljena emocijama kao što je strah, tuga, nesigurnost, ili ljutnja, bes, napeta su, u stalnom iščekivanju nasilja koje je nepredvidivo. Upadljive su promene u ponašanju i socijalnim relacijama, koje se ogledaju u agresivnom ili neprijateljskom ponašanju ili samokažnjavanju, povlače se i izbegavaju kontakte sa drugom decom, zbog stida ili straha, ili su nasilni prema vršnjacima - priča sagovornica portala Telegraf.

Ignjatović objašnjava da deca često imaju nisko samopouzdanje i teškoće sa samoregulacijom ponašanja i emocija.

- Ako su školskog uzrasta, često imaju teškoće sa koncentracijom i pažnjom, slabije školsko postignuće. Neka deca formiraju stavove naklonjene nasilji, opravdavaju ga, a to je rizik da u odraslom dobu ponove takvo ponašanje prema partnerki ili svojoj deci. Mogu biti i fizički povređena ili razviti psihosomatske smetnje, kao posledicu ekstremno stresnih okolnosti u kojima odrastaju. Neka će deca imati i dugoročne posledice, depresiju, posttraumatski stresni poremećaj, probleme prilagođavanja i slično, posebno ako je nasilje dugo trajalo, a nisu dobijala podršku - priča ona.

Sva deca koja svedoče nasilju prema roditelju, uključujući onu koja su i sama žrtve, a posebno deca koja su imala ekstremno traumatsko iskustvo, kakvo je ubistvo majke, moraju da dobiju specijalizovanu psihološku podršku, kriznu i dugoročnu.

- To je obaveza države i u odnosu na prihvaćene standarde međunarodnih ugovora o pravima dece i zaštiti od nasilja u porodici. Prva psihološka pomoć i kasniji terapijski tretman treba da im pomognu da psihološki obrade traumatsko iskustvo, veliki gubitak, duboku tugu, da ožaluju, suoče se sa drugim emocijama, kao što strah, stigma (jer im je otac ubica), ljutnja na majku (jer se nije zaštitila, izbegla ubistvo) ili bes i ljutnja u odnosu na druge članove porodice, samookrivljavanje, nepoverenje i slično. Nažalost, u Srbiji to nije realnost - kaže Ignjatovićeva.

Ako ne dobiju odgovarajuću profesionalnu podršku i ako izostane podrška okruženja, ona mogu imati teškoće, čak i vrlo ozbiljne. Nedavno je Italija menjala zakon kojim je regulisano da deca čiji je otac ubio majku ne mogu biti poverena ocu i njegovoj porodici na staranje, da imaju pravo da promene prezime i pre punoletstva, kao i to da im država garantuje i druga prava, kako bi prevladala traumatsko iskustvo.

Kriminolog Zlatko Nikolić kaže da su u tom trenutku pomućenog uma deca za roditelje ubice samo kolateralna šteta.

- Njima su emocije i um zamračeni, a njihov egoizam nije dao prostora roditeljskim obavezama i osećanjima. Kada se ovako nešto desi, oni su verovatno već imali ozbiljnih porodičnih problema, a to što su spolja delovali kao harmonične porodice govori da su imali naučeno ponašanje za ostatak sveta - kaže Nikolić.

Kao da trauma koju su preživela ova deca nije dovoljna, ona će se prolongirati i u narednom periodu, jer ih očekuje suđenje roditeljima ubicama. Svedočenje o nasilju koje je preživelo, pred policijom, sudijama, advokatima, socijalnim radnicima, dodatna je trauma za dete.

- Još više otežava činjenica da je okrivljeni njegov roditelj. Ipak, sud će ih maksimalno štedeti, ima tačno propisana procedura kako se deca koriste u sudskom procesu, težiće se najmanjoj šteti. Najveći problem je što su ostali bez oba roditelja i što su zbog načina na koji se to desilo trajno oštećeni - kaže Nikolić.

Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 - 35 00 36

(*ovo je broj SOS telefona licenciranog od Ministarstva za RZBSP)

VIDEO: Ovako je deset specijalaca izvelo Jankovića iz marice

VIDEO: Iznošenje tela ubijene žene

(G. Avalić)