"Ceo Paštrik se tresao, posle nekoliko trenutaka digla se ogromna pečurka. Selo je nestalo, sprženo je sve"

Tražili su svoje drugove među ugljenisanim telima, izvlačili iz zatrpanih ruševina i molili se za sopstveni život

Pre dvadeset godina počela kopnena ofanziva terorističkih UČK snaga u saradnji sa NATO iz pravca Albanije i bitka na planini Paštrik koja je bila odlučujuća u poslednjim danima rata. Preživeli srpski učesnici u filmu "Ratne priče sa Paštrika" ispričali su potresne detalje.

Film hronološki prati događaje od napada na karaulu Gorožup do povlačenja naše vojske posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma.

Preporučujemo

PAŠTRIK SE TRESAO, PLANEJA JE NESTALA

U napadu strategijske avijacije 30. maja izvršeno je tepih bombardovanje na selo Planeju koje je doslovce sravnjeno sa zemljom.

- Nadleće neki avion, prvi put sam video toliki bombarder. Dolazi iz pravca Albanije i posle toga je počelo toliko da gruva, da se Paštrik tresao. Paštrik je planina 2.000 metara visine. Toliko je počelo da se trese da smo mi morali da legnemo na zemlju. Zamislite da se planina lulja cela. Posle par trenutaka počne neki dim da se diže, digla se jedna ogromna pečurka i tad smo čuli koliko ima Šiptara, počeli su da se raduju - priseća se rezervista Dalbor Banzić.

Kilometar su morali da se približe da bi videli šta se dogodilo na mestu strahovitog prizora. A tu je postalo najteže.

- Selo, nema ništa. Pustoš. Nema sela, nema drveća, ništa, ništa... I onda svašta prolazi kroz glavu, nema ih gotovo. Ko to nije video, stvarno, ogromna pečurka, selo okolo kilometar nema ništa. Sprženo sve. Naziru se zidine kuće neke. Znači totalna promena reljefa - dodaje Banzić.

- U tom trenutku sam se skroz izgubio, nisam znao šta da kažem vojnicima, plakali su svi. Mislili su da svi njihovi drugovi dole koji su poginuli.. sprženi - kaže komandir odeljenja Ivan Zdravković.

Tražili su ljude po selu. Od životinja mislili su da su ljudi toliko je bilo sve ugljenisano. Tom prilikom izvukli su dosta ranjenih, deo njih sakrio se po rovovima.

- Dečak na kod nailazim nema levu nogu. Tražili smo ljude po selu, gazimo po tom vrelom, garu, pokupili što smo mogli da pokupimo. Sećam se da sam nosila nekog čoveka koji je imao preko 120 kilograma, tog momenta nisam osetila ni tu težinu ni ništa - priseća se doborvoljac Marina Milošević.

ŽIVI ZATPANI

Šeh Mahala zaselak je albanskog sela Planeja, koje je bombardovano. Dan, kada je 549. motorizovana brigada imala najveći broj poginulih. Poginulo je osam vojnika i rezervista Vojske Jugosavije.

Kada su se začuli avioni, uspeli su da istrče ispred kuće pedesetak metara, gde je uvalina.

- U prvom momentu smo bili u toj nekoj kući koja nam je služila kao osmatračnica. U jednom momentu je bila jedna granata, jači potres, kada smo izašli iz kuće, videli smo da je to u dvorištu. Gledali smo gde ćemo, šta ćemo, videli smo susedna  kuća koja je imala podrum i tri betonske ploče da se preselimo. Njih 36 se sklonilo, i vojnici i strašine, napolju je ostalo nekoliko vojnika u zaklonima koji su obezbeđivali. NATO avijacija srušila je sve tri ploče. Maltene nas zatrpali u tom podrumu gde smo se nalazili. Avio-bomba pogodila je polovinu zgrade. Svi koji su se nalazili na jednoj strani podruma koja je bila pogođena bombom su poginuli, eventualno ranjeni - kaže pukovnik Zoran Đokić.

Ostaju skroz zatrpani. Oko njih je pepeo, svi se guše, zgnječeni su unutra i počinje vrisak.

- Kada se to staložilo, primetio sam malo svetliju stranu i rukama sam pravio izlaz da možemo da izađemo napolje. Jednog po jednog izvlačili, a za sve ostale bilo je uslovljeno dovođenjem mehanizacije iz Prizrena jer betonske ploče su se sručile - nastavlja Đokić.

Troje ih je ostalo živo zatrpano, a šest ljudi poginulo je na licu mesta. Jedan od onih koji su se našli pod ruševinama je Boban Mladenović.

- Betonska greda je pala na kičmu, nisam mogao da izađem, osećao sam veliki pritisak. Čula se kuknjava i zapomaganje. Nisam smeo da znam gde sam. Morao sam da igram šah sa sobom. Gledam gde sam pogrešio, pevao sam, samo da ne znam gde sam. Kopali su da odtrpaju, nikada nisu hteli da odu bez mene. Bio sam zatrpan 12 sati, možda i više, više se ne sećam. Kasnije sam saznao da su mi se mišići skuvali. Odstranjeni su na nozi, ruci. Sada živim sa tim uspomenama - i dalje teško priča o ratnim uspomenama Mladenović.

POMOĆ RUSA

- Sedeli smo i videli kako prema nama ide šest, sedam rančeva. Ne vidimo čoveka otprilike. Samo se vidi iz šume izlazi čovek nabildovan, grdosija, ide ka nama, a na njemu ogroman ranac. Odmah smo primetili da je to jedan od naših prijatelja iz Rusije, ruski dobrovoljci. Došli su kod nas gore, pričali smo s njima, objasnili situaciju, nismo mogli da lociramo jedan snajper, nismo zanli kako da ga rešimo. Oni su odllučili da reše tu situaciju - kaže vojnik 549. motorizovane brigade Vladimir Cvetić.

Albert Andijev, pripadnik dobrovoljac 549. motorizovane brigade, jedan je od dobro obučenih Rusa koji su branili tadašnju SR Jugoslaviju tokom agresije.

- Kada se desi neka situacija, nas pozovu i mi to sredimo. Borbe su obično bile nabrzaka. Kada stignemo na mesto gde treba da se sredi, nalećemo, mi to sve potamanimo, razmestimo se na liniji, izlečimo situaciju i završili smo posao - prepričao je Andijev.

Video: Ratne priče sa Paštrika

(Telegraf.rs)