Amerikanci i dalje ne priznaju da su im Srbi uništili najskuplju letelicu: Pripadnici ove jedinice srušili su tri NATO aviona 1999. godine (FOTO)

Srušili su nevidiljivi F117, čuveni F 16 i B-2, najskuplji borbeni avion koji košta 2 milijarde dolara

Svaki od 78 dana NATO agresije na Srbiju nosi sa sobom brojne herojske priče, potresne sudbine, velike gubitke i teška stradanja. Za Treći raketni divizion ključna su bila četiri dana - prvi, četvrti, 40. i 58.

Već je prvi dan bombardovanja za ovu jedinicu mogao da bude koban. Tog dana su po naređenju pretpostavljene komande napustili vatreni položaj u Jakovu, i to samo dva sata pre početka agresije. Iste večeri bio je gađan i uništen. Na sreću, osam preostalih vojnika uspelo je da se sakrije u skloništa i preživi bez posledica.

Preporučujemo

Pukovnik Slaviša Golubović, jedan od pripadnika ovog diviziona i autor knjige “Pad noćnog sokola“ u kojoj su iz prve ruke predstavljene priče svakog člana jedinice ponaosob, priča za Telegraf da su se tada uputili u pravcu Fruške Gore.

- Poseli smo novi vatreni položaj i naredna tri dana smo bili u režimu koji zovemo "režim elektronskog ćutanja". To znači da je sva raketna i radarska tehnika pripremljena i da se čeka naređenje pretpostavljene komande ili samostalna odluka za gađanje nakon iznenadno uočenog cilja - priča on.

Rakete su bile spremne, ali njihov domet nije bio velik i iznosio je oko 25 kilometara.

- To ipak nije značilo da smo mogli da gađamo ciljeve na toj daljini, jer je postojala mogućnost da neprijateljski avion napravi zaokret i pobegne.  I ne samo to. Kada otkrijemo cilj na velikoj daljini naš nišanski radar mora biti uključen dok raketa ne dođe do njega, a u tim trenucima mi postajemo meta za njihove protivradarske rakete. Zato smo se dogovorili da nijedan avion ne otkrivamo na tako velikoj daljini, nego da ga pustimo da uđe duboko u zonu, da „ćutimo“ sa radarom, pa da ga tek onda uključimo i budemo neviđeno brzi – objašnjava pukovnik Golubović.

Tada su na nebu uočili avion. Videli su ga najpre osmatračkim radarom koji je bilo udaljen nekoliko stotina metara od centra vatrenog položaja i koji funkcioniše na drugačijim frekvencijama, pa su zbog toga mogli slobodnije da ga koriste. Zanimljivo je da je zastarela tehnika ovde išla na ruku, je ovaj radar neprijatelj ne može da gađa protivradarskim raketama, pošto više ne postoje ni rakete koje rade na tim talasnim dužinama.

Komandant je dobio signal da može da dejstvuje, sačekao je da se avion približi na 17 kilometara i naredio da se cilj uništi. Lansirane su dve rakete od kojih ga je jedna sustigla ga na visini oko 8.000 metara. Na žalost, avion je pre toga gađao objekat Straževica.

Raketa mu je odeskla levo krilo, pilot se katapultirao i otvorio padobran, a avion je padao iz dva dela. Na njemu su kasnije uočene i rupe od artiljerijske municije PVO, jer su ga, dok je padao, svi izoveravali puškama, snajperima i protivartiljerijskim topom.

Tog trenutka bio je oboren čuveni nevidiljivi F117.

- Mi nismo tada znali šta je palo, jer se na radaru „nije videlo da je nevidljiv“. Ništa od te nevidiljivosti ne funkcioniše na manjim daljinama, pa smo radili isto što i sa svakim drugim avionom. Prevladala je veština i obučenost posluge potpomognuta visokim stepenom samokontrole u vrlo kratkom vremenu u kojem smo uspeli da ga otkrijemo, lansiramo rakete i da ga pogode - priča Golubović.

Teško je zamisliti kako se osećaju pripadnici ove jedinice svesni da svako uključenje nišanskog radara duže od nekoliko sekundi otkriva neprijateljskom pilotu njihovu lokaciju i pruža mu mogućnost da ih vrlo brzo pogodi.

- Ovaj avion smo zračili radarom više od 30 sekundi. Svaka sekunda bila je duga kao beskonačnost i rizik više za glavu, a mi smo naše sačuvali baš zato što smo "štedeli na sekundama". Sve jedinice raketne brigade su pogođene, naša ni jednom, a pokušali su 22 puta.  Štedeći na tom zračenju, mi smo uspeli da preživimo. Zato ja pitam, ko je bio nevidljiv, mi ili oni? - kaže Golubović.

Tog su im dana naneli veliki gubitak, oborivši im avion za koji su svi smatrali da se ne može radarski ni uočiti, a kamoli srušiti.

- Ali, nismo im srušili samo avion, nego i čitav koncept nevidljivog aviona, što im je palo mnogo teže - kaže pukovnik Golubović.

To je bio prvi oboreni avion, a Golubović tvrdi da su oborena ukupno tri takva aviona. Za 78 dana potrošili su 13 raketa, gađajući 7 puta sa po dve rakete u razmaku od 5 sekundi.

Neprijateljske snage su znale da se ova jedinica nalazi negde u Sremu, ali nisu mogli da ih nađu. Usledila je igra mačke i miša što je za naše raketaše značilo premeštanje tehnike s položaja na položaj, sve po blatu i snagom sopstvenih mišića.

- Jedne noći avioni su poleteli sa dve strane. Iz Avijana su nosili lovačko i bombardersko naoružanje, a iz baza u Nemačkoj poleteli su avioni koji su nosili pritivradarsko naoružanje. Zadatak je bio da nas pronađu, usmere se ka nama, isprovociraju nas da uključimo radar, a zatim da dejstvuju raketama po nama, obeleže našu poziciju kako bi nas na kraju druga grupa „overila i poravnala“ taj položaj - kaže Golubović.

Komandant eksadrile svojim avionom vukao je radarski mamac čiji je zadatak bio da obmane naše snage tako što će se na radaru pojaviti još jedan odraz, pored odraza aviona.

- Veštinom, tada potporučnika, danas brigadnog generala Tiosava Jankovića, nismo gađali mamac, već avion. Pilot nije reagovao, jer je mislio da rakete idu na mamac, a onda je shvatio da je vrag odneo šalu. Pogođen, nastavio je let, ali je pao u jednom selu kod Nakučana.  Avion F-16 gađali smo raketama „Natalija“ i „Živadinka“. Raketama koje su srušile prvi avion nismo stigli da damo imena – priča sagovornik Telegrafa.

Treći oboreni avion i dalje je predmet sporenja, ali Golubović nema skoro ni zrnce sumnje da je njegova jedinica 20. maja te godine raketama „Tanja“ i „Ivana“ srušila borbeni avion B-2.

Taj avion je bio mnogo otporniji i veći i nakon pogotka imao je mogućnost da nastavio još da leti neko vreme. Veruje se da je pao na teritoriju Hrvatske. To je bio najveći gubitak za NATO snage, jer je za razliku od nevidljivog aviona koji je tada koštao 45 miliona dolara, ovaj koštao 50 puta više, oko 2 milijarde dolara, pa je bio veliki problem opravdati toliki trošak preskim obveznicima.

- Oni to ni danas neće da priznaju, iako nemaju taj avion više na broju. Neće priznati ni nakon 50 godina, ali oni su ga izgubli. Kasnije su, 2008. godine na ostrvu Guam, iscenirali pad jednog takvog aviona. Smatram da je to trebalo da bude pokriće za njihovu javnost, ali to je bio neki drugi avion, rezervni avion za ispitivanje, koji nije bio namenjen za letenje. Pravi je izgubljen 1999. godine – siguran je pukovnik Golubović koji je uveren da će u godinama koje slede neko to i da dokaže.

VIDEO: Srpski ratni heroji otkrivaju detalje NATO bombardovanja

(Gorica Avalić/g.avalic@telegraf.rs)