"Sinoć smo na maturi igrali za vas": Naša novinarka o stradanju drugova na mostu tokom bombardovanja

Slađana je pokazala hrabrost ovim redovima. Ispred vas su arhivske fotografije, ratni dnevnik 1999. godine, potresno svedočanstvo

Danas, 11. maja tačno je 20 godina od kako su NATO avioni prvi put bombardovali Vladičin Han tokom agresije na SRJ 1999. godine, gađajući u prvi sumrak Novi most na Južnoj Moravi.

Preporučujemo

Te majske večeri od gelera i detonacije nastradali su gimnazijalci Milan Ignjatović (18), maturant i njegova godinu dana mlađa devojka Gordana Nikolić (17), učenica treće godine.

Moj drug Milan, za nas Gicko, zadnja klupa do zida, bio je momak kakvog ste samo mogli da poželite za druga. Bio je u dnevniku pod rednim brojem sedam, a ja pod brojem osam. Zajedno smo bili redari, zajedno su nas prozivali profesori, jedno od nas dvoje uvek je odugovlačilo kod odgovaranja, kako bi prošlo što više vremena da onaj koji je sledeći može još nešto gradiva da obnovi.

Živeli smo za sport i folklor, za utakmice, nastupe i koncerte. Rukomet, odbojka ili košarka, to smo bili mi, čitav naš razred IV/3.

Sećam se, voleli smo da jedemo plazmu i eurokrem, ali iz onih manjih pakovanja. Sa Gickom sam delila tu užinu, ali je uvek za mene ostajao poslednji zalogaj.

Spremali smo se za maturu i upis na fakultete, slavili punoletstva, gledali u bioskopu "Lajanje na zvezde", imali maturantsku ekskurziju i maštali da će završetak gimnazijskog školovanja biti onakav kao u pomenutom filmu.

Govorili su nam da ćemo se naći na ispitu zrelosti. Osećali smo se odvažno, maturanti, a ni slutili nismo da će taj ispit zrelosti biti tako bolan i da ćemo posle njega računati vreme u svojim životima po tom događaju, govoriti "pre i posle bombardovanja".

Zvuk aviona čuo se sve jače, bilo je jasno da se približavaju. Večerali smo. Jak bljesak svetlosti i četri neverovatno jake eksplozije od kojih su nam poispadali prozori, a vrata se otvorila... Posle pola sata zvoni telefon, Ana mi javlja da su poginuli Gicko i Goga. To je trenutak kada je moje odeljenje IV/3 stiglo na ispit zrelosti, kao i čitava moja generacija, nas 120.

Umesto na matursko veče mi ćemo ići na sahrane. Kada sam sutra ujutru stigla u centar grada nisam mogla da verujem šta vidim. Pravi užas, kamenje, staklo, gromade asfalta, nigde žive duše, a Novi most pogođen na sredini sa desne strane, gledano sa desne obale reke.

"Dom omladine, gde smo gledali "Lajanje na zvezde“"u bioskopu, razrušen, malter sa zidova od detonacije spao. Sve okolne zgrade neprepoznatljive. Ispred mosta ogroman krater od bombe. Kada smo ušli u sobu da Gicku za pokoj duše upalimo sveće, njegova majka nas moli da ga probudimo, da ga zovemo da ustane, a mi svi plačemo, ridamo. Gicko samo što ne ustane, otvorene oči i osmeh na licu. Takav je bio, takav je i otišao Bogu", zapisala sam u svom ratnom dnevniku u maju 1999. godine.

Dvadeset godina posle, dan pre godišnjice pogibije gimnazijalaca, proslavili smo 20 godina mature, koju nikada nismo imali. Osećanja su pomešana, radost i tuga. Jedno je sigurno, onih 120 svečanih haljina i odela koji nisu kupljeni 1999. godine, nikada neće biti nadomešteni ovim koje smo proteklih dana uzeli za proslavu, praznina zjapi i posle dve decenije.

Gickova drugarica iz klupe Maja Stošić, kaže da nije lako o tome pričati, iako je prošlo 20 godina, jer dodaje, neke stvari i dalje bole.

- Milan je bio moj najbolji drug, mi nismo samo sedeli zajedno u klupi. Imali smo običaj da pišemo ceduljice, čuvam i danas neke, ili da na zadnjoj strani udžbenika beležimo kako smo proveli dan, ko nam se sviđa, šta smo kupili, koga videli, ogovarali profesore. Imao je mnogo planova, hteo je da studira, da vidi svet. Da jednog dana osnuje porodicu, razmišljao je šta će obući za maturu - priča Maja i dodaje:

- Nije bilo tajni među nama, zaista smo bili bliski prijatelji. Bio je neiskvaren, nikada me nije slagao, jedan veseljak, lavčina. Imao je divan osmeh. Čuvam uspomenu na njega i ne dozvoljavam da je iko skrnavi. Taj gubitak sam podnela mnogo teško, bila sam tužna, besna, razočarana... Žalosno je što se to desilo, žalosno je sto je jedna ljubav ugašena, žalosno je što je uopšte naša zemlja bombardovana i toliko života izgubljeno.

Ne želim da ikoga povredim što evociram uspomene, mislim da je lepo što se ljudi sete njega, što se spominje njegovo ime - napominje Maja.

Milan i Gordana, dvoje tinejdžera između kojih se na početku rata rodila ljubav, tog 11. maja sastali su se kod jednog mostića na reci Kalimanki. Svake večeri su se tu nalaztili. Od mosta koji je NATO gađao bili su udaljeni barem 800 metara, a delile su ih i stambene zgrade.

Geleri su preleteli razdaljinu ne udarivši u zgrade i pogodili Milana u vrat, dok je Gogu, prema priči, eksplozija odbacila uvis, te je prilikom pada udarila o ivičnjak trotoara i polomila vrat.

Bila je živa, komšija Nenad Ristić ju je poneo ka domu zdravlja, u rukama, kad mu je na Starom gvozdenom mostu izdahnula, na nekoliko minuta hoda od mesta nesreće.

- Goga je ležala sa osmehom na licu i otvorenim očima, samo što ne ustane. Zakačili su joj šnalice u kosu - piše u dnevniku.

Mariji Veličković, Goga je bila najbolja drugarica. Od najranijeg detinjstva su vreme provodile zajedno.

- Bile smo u istom odeljenju u gimnaziji. Veče pre nego što će Goga poginuti spavale smo zajedno, ja sam bila kod nje u kući. Goga se nije plašila bombi, sve nas je slobodila. Bila je odličan đak, dobar čovek, uvek spremna da svakome pomogne. Htela je da studira medicinu, bila je pametna i odgovorna, uvek nasmejana.

Nikad se nije posvađala, nikada nije ružno govorila. Ona i Milanom su bili divan par. On je nju mnogo voleo, po tome ih pamtim - priča Marija.

Od gelera prilikom bombardovanja mosta te večeri ranjen je mladić Dejan Tasković, oficir policije. NATO bombu od pola tone preživeo je Aleksandar Ilić, koji je tada imao pedesetak godina. Bomba je na mostu pala na dvadesetak metara od njega, ali nije imao nikakve povrede.

Gogu su sahranili u porodičnu grobnicu, a Milana u novom delu groblja blizu Ivana Markovića i Ane Bjeletić, koji su stradali u bombardovanju voza u Grdeličkoj klisuri. Za vreme opela avioni su sve vreme nadletali Vladičin Han, ni mrtvima im nisu dali mira, a mi smo imali utisak da nas vide koliko nas je na groblju i da nas namerno nadletaju.

U našem mestu postoji običaj da se slike maturanata izlažu na nekom javnom mestu. Mi to nismo imali, a spremali smo se za slikanje, birali šta će devojke, a šta momci da obuku. Umesto toga nas su naši drug i drugarica gledali sa umrlica koje su bile okačene na banderama.

- Bojan i ja smo posle sahrane svratili u našu školu, koja više liči na mrtvačnicu nego na gimnaziju. Ni jednog zdravog prozora, jedva smo našli mesto gde da zalepimo Gickovu i Goginu umrlicu. Bilo je desetak umrlica onih koji su stradali tokom bombardovanja Hana, Surdulice i voza. Sve naši đaci, sadašnji ili bivši, imaju od 15 do 30 godina.

Uđosmo u našu učionicu. Na tabli su bile rečenice koje smo zapisali poslednjeg časa 24. marta, kada su nas kao popodnevnu smenu posle drugog časa poslali kući, ne govoreći nam šta se sprema. Kakva ironija, poslednji čas koji smo imali u školi bio je engleski, koji nam je predavala Raisa iz Ukrajine. Suze su same tekle...Život ide dalje - poslednje je što sam u dnevniku zapisala 12. maja.

Vodio nas je dalje život od te 1999. godine, preko fakulteta, tranzicije, zaposlenja, venčanja, rođenja dece. Evo nas opet na Novom obnovljenom mostu. Sa njega gledamo na most Vrlu, koji postaje novi simbol Vladičinog Hana, najveći i najlepši most na Koridoru 10. Prolazi nedaleko od groblja, gde počivaju Gicko i Goga.

Do potpisivanja Kumanovskog sporazuma mesec dana kasnije, NATO avioni su Novi most gađali još tri puta dok ga nisu konačno oborili u reku.

Jedan njegov stub nije obnavljan i predstavlja autentičnu uspomenu na te događaje. Mostovi su simbol Vladičinog Hana, ima ih nekoliko, a jedan je iz druge polovine 19. veka, tako kad sledeći put budu gađali mogu da biraju, imaju u Vrli most više, odnosno razlog više.

Sinoć na maturi igrali smo i za vas, bilo je veoma emotivno. O vama i vašim vrlinama pričamo kada decu vodimo u vrtić i školu prolazeći pored spomen česme gde ste stradali.

Ovo je jedini tekst u prvom licu za mojih 17 novinarskih godina staža, i to samo iz razloga da se kroz njega sačuva uspomena na vas dvoje i svu postradalu mladost 1998/99.

VIDEO: Na Košare su navalili teroristi, NATO, Legija stranaca ali u Metohiju nisu ušli

(Slađana Tasić)