Mladi ruski par došao da oživi opustošeno srpsko selo: Ovde proširili porodicu, a sinove nazvali Svetomir i Đorđe
Došli su na preporuku prijatelja, ali ne sami već sa sinom Dmitrijem, a onda su stigle prinove
Posle putovanja razrovanim i blatnjavim putem, dugim desetak kilometara, od Ibarske magistrale pa gore u brdo sve do pod samu planinu Čemerno, nalazi se Dubočica, zaselak sela Bresnika. Tamo među košnicama živi pčelar Oleg Kozlov koji je sa porodicom došao da oživi opustošeno srpsko selo:
- Zdravstvujte. Menja zovut Miša. Kak tebja?
- Nema potrebe... Bolje na srpskom. Ja sam Oleg Kozlov.
I tako počinje razgovora sa Olegom i njegovom suprugom Anastasijom, mladim bračnim parom, piše "Politika". Oni su u ovu srpsku zabit, ostarelo planinsko naselje sa tek desetak kuća stigli još 2013. godine sa istočne strane Urala, iz nekadašnjeg Svedlovska, sada Jekaterinburga. Došli su na preporuku prijatelja, ali ne sami već sa sinom Dmitrijem, koji je sada petnaestogodišnjak. Ovde su porodicu proširili, dobili su još dvoje dece. Dečaku, rođenom pre dve i po godine dali su srpsko ime Svetomir. Pre tri meseca dobili su bebu, ponovo dečaka kojeg su nazvali Đorđe.
– Ovu kuću, koja je bila napuštena jer vlasnica živi u Beogradu, sa deset hektara zemlje kupili smo za deset hiljada evra. Inače, gradio je Savatije Radomirović, Srbin solunac. Bila je to nekada brojna porodica poštenih i školovanih ljudi. Kuća je slavila Svetog Đorđa pa otuda ideja da mi, novi vlasnici, novorođenčetu damo ime Đorđe – objašnjava Oleg.
Ova beba je prvo dete rođeno u Bresniku u poslednje dve decenije. Selo je opustelo i ostarelo. Od oko pet stotina meštana sada ih je svega 150. Prosek godina starosti je iznad pedeset, zgrada osnovne škole je odavno zakatančena...
Na pitanje hoće li se selo podmladiti, Oleg kaže:
– Ima nekoliko mlađih porodica i ovde, ali svi gledaju dole u ravnicu i planiraju selidbu. Vidite, nema puta, nema škole. Kad put nije urađen za vreme Jugoslavije teško da će i sada – tvrdi Oleg i dodaje da mu je školovanje dece najveći problem.
– Dobro, naš najstariji sin se školuje, kako vi ovde kažete, dopisno. Prema ruskom programu, uči posredstvom kompjutera pa ide u Beograd da polaže ispite. Ne znamo kako i gde kad ovo dvoje stignu za polazak u školu. Videćemo, možda se i mi preselimo negde bliže gradu – kažu oni.
U učenju Dmitriju pomažu roditelji, jer su oboje fakultetski obrazovani. Oleg je istoričar, a Anastasija ekonomista, finansijskog smera. Sada se u ovoj srpskoj zabiti bave poljoprivredom i stočarstvom ali su zbog negovanja dece morali da smanje domaćinstvo. Nedavno su prodali kravu i pedesetak koza, a prepolovili broj zečeva pa ih je trenutno 25. Tu su im sada i kokoške, patke, guske...
– Imali smo pedeset zečeva – dodaje Oleg – pa su jeli seno kao krava. Sada je ovaj broj podnošljiv, a ovoliko ovaca ću i dalje gajiti, da se ne zatrave livade. Napravio sam i veliki čair pošto moram da ih štitim, jer ovde ima vukova – kaže Oleg.
Kozlovi imaju i oveću baštu koju su već poorali motokultivatorom, tu je i mlad šljivik, nekoliko stabala jabuka, dunja, trešanja...
– Pečem rakiju, šljivovicu, jabukovaču i trešnjevaču. Ima stabala sa kojih voće ovde niko ne bere, pa mi pitamo za dozvolu i bez naknade ga oberemo. Nisam baš ljubitelj alkohola, ali smatram da je rakija bolje piće od votke. Inače, u Srbiji je i klima znatno blaža nego kod nas, gde nam je Sibir blizu. Ali, nestabilne su ovde vremenske prilike. Pamtim, recimo da je samo 2015. godina bila baš dobra. Bilo je optimalno i kiše i sunca pa je sve rodilo i sve smo ubrali, livade na vreme pokosili... No, sav taj prihod nije ni tada bio dovoljan pa moramo da se oslanjamo na dotacije od roditelja iz Rusije, bar dok se bolje ne snađemo. Šumu ne sečem, nemam traktor. U svakom slučaju, nije isto, nije prihod isti od deset hektara u ravnici kao u planini, a rad je ovde teži. Istina, nama je teško i da živimo negde dole, gde je buka, gužva... No, videćemo – kaže na kraju razgovora Oleg Kozlov, Bresničanin sa Urala.
Iako su po kilometar i više udaljene, malobrojne komšije za ovu porodicu znaju i puni su reči hvale, tvrdeći da su ,,radni, pošteni i tačni” i svi dodaju da će im biti žao ako krenu u novu selidbu.
(Telegraf.rs/Politika)