Kada je Irena zaustavila autobus, putnici su bili u šoku: Uradila je nešto što je od nje napravilo heroja u celoj Americi

"Na lutriji sam dobila američku vizu, ostavila stalan posao vaspitačice i krenula u svet. U prvo vreme sam čistila, a onda naučila da vozim"

Irena Ivić (52), vozač autobusa u Milvokiju, koju Amerika i čitav svet poznaju po herojskom i neustrašivom spasavanju jednogodišnjeg deteta, polovinom januara ove godine, došla je na odmor u svoje rodno Prokuplje. Srećna i vesela, ova hrabra žena vodi jednostavan život, a njeno srce i duša pripadaju Srbiji i Americi.

Preporučujemo

- Ja ne znam kako sam i zašto došla do tog nivoa, jer sam učinila samo ono što bi i svako drugi. Ne smatram da je to herojski čin i nastavila sam da živim normalno. Svakako da mi je ta pažnja, kada je došla, prijala, ali vidite, život ide dalje, situacije se ređaju, a život svašta donese - kazala nam je Irena.

Ona dodaje da nakon toga nikada nije videla ni dete ni njegove roditelje, ali da je za ono što je učinila dobila niz priznanja.

I dok ova vedra i nasmejana žena sasvim spontano goovri o svom životu u Srbiji i Americi gde je sa prekidima devetnaest godina, iz tih običnih reči vidi se koliko je njena borba da uspe i da postigne nešto u životu bila duga. Istrajna i uporna, savladala je sve svoje starhove i stigla do toga da sada živi jednim normalnim i pristojnim životom.

- Prosto se tao namesti. Na lutriji sam dobila američku vizu, ostavila stalan posao vaspitačice i krenula u svet. U prvo vreme sam čistila, a onda naučila da vozim. Tamo je nemoguće živeti bez kola i morala sam i to da uradim, iako nisam bila nikakav vozač. Onda je krenula vožnja školskog autobusa. Kako nisam znala puteve, uvek sam veče pre ture svojim automobilom prolazila, da bih sutradan decu smireno i sigurno vozila. Zatim je došao kamion i konačno državni posao u gradskom prevozu. I zamislite mene jednog totalnog laika u vožnji, osobu koja je uvek izbegavala da bude vozač, na kraju završi u tom poslu- šali se naša sagovornica.

Ona dodaje da su ove godine bile izuzetno teške, da je bilo puno iprepreka, ali da je rešila da sredi svoj život. Na kraju je i uspela. Sada je jedan od najboljih vozača u gradskom prevozu u Milvokiju i nikada ne bi radila nešto drugo.

- Volim da radim sa ljudima. Priznajem, tamo je teško i opasno biti vozač, ali sada shvatam da je to posao i život koji me ispunjavaju, a obe zemlje su deo mene i ne mogu ih odvojiti - zaključuje ona.

I tako je jedna sasvim obična žena postala heroj, a ostala ono što jeste: obična.

O Ireni se pisalo kada je zaustavila autobus na vrlo opasnom mestu i bez razmišljanja spasila dete, koje je bosonogo trčalo ka opasnom nadvožnjaku koji vodi ka autoputu. Unela ga je u autobus, pokrila svojom jaknom i onda pozvala nadležne na opšte zaprepašćenje svih putnika. U tom trenutku napolju je bilo nešto više od -8 stepeni Celzijusa.

(Telegraf.rs)