Prošetao sam kroz grad duhova u Srbiji, nekada je bio pun života: Ovo su scene iz napuštenog mesta gde tišina miriše na ono najgore

Kikinda je za 20 godina izgubila 5.000 ljudi i to samo u gradu

Decenijama kolaju priče o pustošenju sela, napuštenim imanjima, usamljenim starcima i beznadežnim neženjama... Ali, kako izgleda kada čitav jedan grad, veliki grad - sa trgom, crkvama, velelepnim zdanjima, pešačkim zonama ostane prazan, možete videti čim malo odmaknete na sever Srbije.

Nije mi ta činjenica nepoznata. Već u Zrenjaninu i Somboru primećuje se kako je grad suviše "komotan" za stanovništvo koje iz godine u godinu samo nestaje. Subotica se nekako još i drži. Ali, tek kada sam video Kikindu, shvatio sam kakav nas je egzodus snašao. Doslovno egzodus.

Preporučujemo

Bela kuga nas ubija polako, ali bežanje "trbuhom za kruhom" mnogo brže. Beograd, Novi Sad, Budimpešta, Beč, Berlin... Dvojna državljanstva, šeme za posao "preko", oglasi na banderama...

A na ulicama ostali su starci. Hodaju lagano, ćaskaju među sobom i guraju bicikle. Glavni trg sablasno je prazan. U nedelju popodne može se izbrojati 10 do 15 ljudi. 

Bašte kafića poluprazne. Tek poneko sedne, pa ode. A onda nastane tajac.

A deca? Moguće je videti tek ponekog sa svojim roditeljima. Ili sa drugom. Nema onih družina koje dižu graju u čitavom kraju.

Dok se tornjevi crkava, gradske kuće i krošnje drveća uzdižu visoko iznad praznih ulica, u gradu se može čuti samo tišina. Tišina, koja miriše na smrt...

Odmaknete li se od centra grada, čoveka možete videti na svakih par stotina metara. I nema pešaka. Lagano se vozaju biciklima ili automobilima.

Prepešačiti grad pravi je izazov, jer nije uopšte mali - da biste videli sve znamenitosti treba računajte na najmanje 10 kilometara hoda kroz "uspavani grad".

Hoćemo li za koju deceniju dočekati da imamo čitave gradove duhova, koji će sa svojim praznim zgradama i tek po kojim pešakom izgledati kao neka mesta iz filmova strave? Tišina koja plaši, prostranstvo koje guši.

Ovaj nestanak grada prati i jedna neobična pojava za Srbiju. U Kikindi nema divlje gradnje.

Na periferiji uredno su nanizane prizemne kuće, u centru se ponosno uzdižu velelepna zdranja, a u starom delu grada spajaju se stare, masivne kuće. Nema nadogradnji, nigde se ne vide narandžaste cigle koje još nije prekrila fasada i stolarija, a o "soliterima monstrumima" nema ni govora.

Sva mesta u čekaonici autobuske stanice su prazna. Tu je samo šalterska službenica koja se raspričala sa koleginicom i ne očekujući da će neko da pokuca i zatraži kartu. Nekoliko lokalnih autobusa je tek otišlo, gotovo prazno. A najpuniji je onaj koji vozi za Beograd.

Možda ćemo jednoga dana, kada život u velikim gradovima (čitaj: Beograd i Novi Sad, jedina dva u koja ljudi još beže iz ostatka Srbije) spas pronaći u starim, napuštenim i urbanistički sređenim gradovima, kao što je to Kikinda.

(M. Beljan)