Tamo gde su pale bombe, zasađeno je 7 četinara, za 7 poginulih vojnika: Jedini preživeli je Ivan

Desetar Ivan Lazić iz Neradovca kod Vranja kaže da sećanja na dan stradanja sedmorice vojnika uvek budi jezu

U selu Reljan kod Preševa polaganjem venaca i cveća obeležena je 20. godišnjica pogibije sedmorice pripadnika 78. Motorizovane brigade Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja. Pre 20 godina, 15. aprila 1999. godine, od dejstva NATO avijacije, poginuli su: vojnik Slobodan Mirković, vojni obveznici Aleksandar Popović i Ninoslav Milenkov, vojnik po ugovoru desetar Dimče Stamenov, stariji vodnik Željko Alar, kapetan Dragan Lukić i major Ljubisav Stojanović. Oni su se nalazili u šatoru, na položaju oko četiri kilometra od granice sa Makedonijom, kada je na njega direktno pala avio bomba.

Preporučujemo

Jedini preživeli iz tog šatora je desetar Ivan Lazić iz Neradovca kod Vranja. Lazić koji je u istom napadu ranjen, penzionisan je kao ratni vojni invalid. Sećanja na dan stradanja sedmorice vojnika, uvek budi jezu, kaže on.

- Krenuli su da bombarduju naše mete koje smo postavili, pa redom kamione… Negde pola sata nakon početka bombardovanja položaja, prvom raketom su pogodili naš šator. Nakon što smo bili pogođeni, još uvek sam bio pri svesti, čuo sam ljude i jauke, bilo je još živih, ne samo ja. Onda je pala još jena bomba i posle toga se više nije čuo ni jedan glas. Uspeo sam da se izvučem sam i pao u jarak sa druge strane puta koji je prolazio pored šatora. Prišao mi je prvo vojnik koji je bio na redovnom odsluženju vojnog roka, a koji je u to vreme bio i student teologije, budući sveštenik. On nije znao šta sa mnom da radi, pošto sam toliko bio izmasakriran, dozivao je ostale ljude da dođu i da mi pomognu. Iz usta i ušiju mi je išla krv, a kako sam gledao u filmovima, kada se to desi čoveku, onda je sa njim gotovo, molio sam tog vojnika da puca u mene, da mi skrati muke. Bilo me je strah da čekam da tako lagano umirem. On to nije naravno uradio, nego je digao pušku i pucao u avione - seća se Lazić.

Studentu teologije prišao je rezervista, noseći ćebe, na koje su stavili teško ranjenog Lazića. Potom su ga, dok su avioni još uvek nadletali i gađali, odneli u poljsku vojnu bolnicu, koja se nalazila stotinak metara niže ka selu.

- To je trajalo čitavu večnost, jer se bombardovanje nastavilo, oni su me nosili, zastajkivali, sklanjajući se od bombi. Od bolova i gubitka krvi počeo sam da se hladim, baš mi je bilo teško, svih tih trenutaka se sećam. Njih dvojica se spotaknu, padnu, a ja ne znam da li su živi, da li će i dalje da me nose ili ostajemo tu. Prvi kamion do kog smo stigli u koji su mogli da me ubace, desilo se da je bomba pogodi njega. Uspeli su da me ubace u kamion kojim je inače dovožena hrana na položaj. Tad me je baš zabolelo i onda sam se onesvestio. Po priči onih koji su bili uz mene, iskrvario sam dosta, a kako je bila bolnica u jednoj kući u selu, uspeli su da me tu dopreme. Na trenutak me je probudio osećaj kada su me makazama zakačili sekući uniformu na meni. Toga se sećam i onda više ničega - priča Lazić.

Sanitetsko vozilo kojim je transportovan Lazić vozio je njegov komšija iz sela Đorđe Ristić. Teško ranjen, prebačen je u selo Ristovac gde je bila veća poljska bolnica, a odatle u Vranje. Nadljudskim naporima i neverovatnom vožnjom svog komšije, koji je poznavao lokalne puiteve, stigli su na vreme u Vranje. Odatle je Lazić prebačen u Niš, a iz Niša na VMA u Beogradu.

Vraćajući vozilo u poljsku bolnicu, Ristić je doživeo udes, kada se sanitet prevrnuo, ali srećom nije bilo težih posledica. Lazić je bio 21 dan u komi, 60 dana na intenzivnoj nezi, uz ni sam, kako kaže, ne zna koliko operacija za to vreme.

- Da se sve to ponovi, ne bi izdržao ponovo. Sam taj trenutak ranjavanja i nije nešto strašno, ali ono posle, one operacije i bolovi, to ne bih mogao da izdržim ponovo - iskren je Lazić.

Ovaj ratni veteran sa suprugom i troje dece živi od skromne penzije i poljoprivrede. Njegova porodica je i neko vreme bila hraniteljska za decu koja nisu bila sa  svojim biološkim porodica.

U znak sećanja na poginule u Reljanu, na spomen obeležje vence je položila delegacija Kopnene Vojske Srbije na čelu sa komandantom generalom - potpukovnikom Milosavom Simovićem, zatim predstavnici Policijske uprave Vranje, sa načelnikom Igorom Živkovićem, kao i predsednik Skupštine Vranja Dejan Tričković i Dragan Sentić, predsednik opštine Vranjska Banja.

Na spomen obeležje u Reljanu, vence i cveće su položili članovi porodica stradalih vojnika, kao i predstavnici boračkih udruženja i Bezbednosno informativne agencije. Brigadni general Slobodan Stopa, komandant Četvrte brigade Kopnene vojske Srbije, podsetio je da je sedmoro pripadnika 78. Motorizovane brigade u Reljanu ostavilo svoje živote braneći Srbiju.

- Ove godine obeležavamo 20 godina odbrane otadžbine od NATO agresije, a danas oživljavamo uspomenu, osećaj pripadnosti zajedništvu, obeležavamo 15. april 1999. godine, kada smo zauvek izgubili sedam pripadnika 78. Motorizovane brigade i odajemo počast našim hrabrim borcima koji svoje živote ostaviše ovde, braneći slobodu, braneći našu Srbiju, braneći čast otadžbine. Zajedničko nam je sećanje na one koje nikada ne smemo da zaboravimo. Tužan dan i nikada zaboravljen u istoriji 78. Motorizovane brigade, a najtužnije mesto je selo Reljan. Naši boric branili su svoju kuću i svoj prag, a na našu sreću ima i onih koji preživeše, koji su sa nama i sa kojima se sećamo strašnih 78 dana NATO bombardovanja, ali i onih koji će moći svojim pokolenjima da pričaju da su branili svoju zemlju - kaže Stopa.

On je podsetio na to i da su svi pripadnici 78. Motorizovane brigade bili na terenu, na položajima i različitim zadacima jer se u tom reonu očekivala kopnena agresija NATO iz pravca Makedonije.

Pomen stradalim pripadnicima vojske služili su vojni sveštenici Srpske pravoslavne crkve. Na mestu gde se nalazio šator koji su pogodile bombe, zasađeno je sedam četinara, kao spomen na stradale.

VIDEO: Majka heroja sa Košara otkriva ko je i kako ubio Tibora Cernu

(S.T)