Majstor crnog pojasa je doživeo fatalnu povredu, a drugi karatisti su pričali da je on "prošlost". Tada mu se probudio balkanski prkos (FOTO)

* Funkcija ruke bila mi je potpuno izgubljena * Najcrnje misli su se množile * Lekari su ga otpisali, ali je on ponovo počeo da osvaja medalje * Pomagali su mi i Srbi i muslimani *

Najveći strah profesionalnih sportista nisu porazi, već povrede i gotovo se svi pribojavaju neke koja će im život okrenuti naglavačke. Upravo sa jednom takvom situacijom morao je da se suoči nekadašnji reprezentativac Srbije u karateu, Nermin Zećirović (31) iz Novog Pazara.

Naš razgovor počinjemo nakon treninga u karate klubu "Feniks" čiji je Nermin osnivač, a možda i više od toga. Pitam ga otkud ideja o poslu trenera, a onda i zašto baš ovaj naziv kluba, a u tom trenutku počinje lava emocija, iskustava, bola i snage.

Došao je na Prvenstvo države 2012. godine u Sombor i počeo je njegov prvi meč na tom takmičenju. U jednom trenutku pao je nezgodno unazad, direktno na ruku. Ustao je i pokušao da stane u gard, a kada je video brata, takođe karatistu, sudiju i publiku, shvatio je da se nešto ozbiljno dešava.

- Drugom rukom sam pokušao da dodirnem povređenu ruku u ramenu, ali je nije bilo. Uspaničeno sam počeo da je tražim, a ona mi je praktično bila na leđima - počinje svoju priču za "Telegraf" Nermin, koji objašnjava da je razlog te nesvesnosti adrenalin.

Ovaj momak u karateu je od svoje sedme godine, zapravo ne. Nije on u karateu, nego je ova borilačka veština zašla u svaki njegov atom. U tom preteškom trenutku, kada je bio na samo korak od profesinalnog ostvarenja (ne zna ni on sam kog po redu), doživljava krah. Ipak, uporan kakav je po prirodi, odlučuje da od lekarskog tima tu u sali zatraži samo da mu privežu ruku uz grudni koš, kako bi mogla da simulira gard.

Nerminu i u tom stanju ruka uporno pada, a reči doktora koje je tada čuo odzvanjaće mu naredne dve godine u glavi: sine, pitanje je da li ćeš moći ikad više da se takmičiš.

DVE GODINE PAKLA

Usledili su meseci u kojima ovaj momak nije video nijedno rešenje. Dugo je nosio gips, a najcrnje misli su se kovitlale i množile. Osim psihičke podrške dugo mu je bila potrebna pomoć i za neke svakodnevne aktivnosti, poput oblačenja donjeg veša ili odlaska do kupatila.

- Funkcija ruke bila je potpuno izgubljena, jer su mi bili iskidani svi ligamenti u zglobu lakta i tada sam shvatio da nikada više neću moći da treniram. Spakovao sam svoj kimono, pojas, rukavice, bandažere i odložio ih na teškodostupno mesto. Tako mi je bilo lakše. Smenjivala su se stanja, ali mogao bih da ih nazovem jednom ozbiljno bitkom koju sam tada vodio - kaže Nermin.

Odmah me zanima kako su tekli dani u kojima je jedan profesionalni sportista pred kojim je bila blistava svetska karijera, mora da se na neki način oprosti od svega toga. Dubok uzdah, a onda mi govori da je bilo strašno. Tada je odlučio da se okrene onome što je malo zapostavio dok su ga sportske obaveze vukle na svoju stranu.

On je majstor crnog pojasa 2. dan, ali je i diplomirani profesor fizičkog vaspitanja, kao i generalni sekretar saveza za školski sport u Novom Pazaru. Oporavljao se prvenstveno psihički, jer je za njega u tim trenucima to zaista bio kraj svega onog u šta je celog sebe uložio i ugradio. Potom je do njega došla čaršijska vest da ga prijatelj i karatista "proziva" govoreći da je "Zećirović istorija i prošlost".

- Čuo sam da je moj dobar prijatelj koji je faktički učio karate od mene pričao kako sam ja prošlost i kako od mene nema ništa više i da je on broj jedan. Hvala mu na tome, uspeo je da probudi onaj balkanski mentalitet i drskost u meni. Spakovao sam se uveče i otišao na trening. Roditelji su mi govorili "rekao si da više nema karatea", ali otišao sam. Na prvi trening posle dve godine došao sam sa ciljem da se vratim i dokažem da ja još mogu i hoću - priseća se svog povratka Zećirović.

KADA SE OPORAVLJAO PODRŠKA SU BILI I MUSLIMANI I SRBI 

Tek tad sledi naporan period, kada je mislio da je svako bolji od njega, pa čak i oni koje je učio i bio im uzor.

Trenirao je mesecima, ali mu se neretko činilo, dok je gledao mlađe karatiste da ga je ipak "pojelo vreme". Došao bi kući, a onda razmišljao da od svega digne ruke. Ipak, Nerminu su najveću podršku, pored porodice, pružali njegovi drugari iz KK DUNP. Ohrabrenje nije izostalo ni sa strane čačanskog "Borca", za koji je igrao, ali je zbog udaljenosti više vremena provodio sa karatistima u Novom Pazaru.

- Imao sam tu sreću da sam trenirao sa momcima koji su radili istu kategoriju kao i ja. Jedna veoma zdrava ekipa i društvo gde sam malo po malo, uz njih, stao na svoje noge i počeo intezivnije da treniram - priča Zećirović o momcima iz novopazarskog kluba.

Kako kaže da je bio član "Borca" u Čačku, neminovno je da ga pitam, da li se ikada osećala netrpeljivost između njega i karatista koji su bili pravoslavci.

- Nema tu nikakve razlike među nama, to su moja braća. Sad kada bi mi nešto zatrebalo, pomogao bih im, kao i oni meni. Išao sam na svadbe kod njih u Čačak, oni kad dođu u Novi Pazar kod mene, to se sve obaveze odlažu, pa makar po cenu otkaza - kroz smeh priča Nermin.

ZAŠTO FENIKS?

Energija i svesrdnost koju ovaj momak ima dok sedimo u lokalnom kafiću, ukazuje mi samo na jedno - on zaista jeste feniks. Zašto? Zato što se, kada je potpuno bio uništen vratio još jači na treninge, ali i sa novim ulogama - trenera, pedagoga, momka kog deca i roditelji obožavaju.

Njegovo prvo takmičenje usledilo je posle skoro tri godine, osvojio je zlatnu medelju, pa onda i na još jednom.

- Mislio sam sreća, ali nije to bila sreća, već jednom kad nešto naučiš to ostaje do kraja života. Nastavio sam da treniram još jače i bolje, a onda je došlo vreme da počnemo sa kvalifikacijama za državno prvenstvo, ono gde sam se i povredio - priča naš sagovornik.

Nižu se prvenstva i uspesi koje odnosi kao karatista jednog od najboljih klubova u državi, pa i na Balkanu KK "Borca" iz Čačka. Neverovatno je kako je Nermin koji je bio "otpisan", ponovo došao na tron. Usledile su kvalifikacije za sporno prvenstvo i tu je bio prvi, a onda i takmičenje. Odradio je jedan, drugi, treći meč, pa i finale.

- Moram da naglasim da je kategorija u tom trenutku bila izuzetno jaka i da su mečevi bili baš naporni, kada sam u meču za ulazak u finale uspeo da pobedim vicešampiona Evrope za mlađe seniore. Samo se sećam kad sam zvao moje kući i rekao da radim finale, oni nisu mogli da veruju. Jesam bio drugi, izgubio sam u finalu, ali sam sebe pobedio jer sam dokazao da čovek može sve ako ide iskreno i srcem, bez laži i prevara - rekao je Nermin za Telegraf.

- Rešio sam da otvorim klub, da prenosim svoje znanje i iskustvo na dečicu, da pravimo šampione, dobru decu, a kasnije zdrave i školovane ljude - kaže Nermin.

Kasnije su nastupila i mnogo važnija takmičenja i turniri, poput prvenstva Balkana, a sada vam je potpuno jasno zašto "Feniks". Ipak najponosniji na sebe Nermin je kada vidi svu tu decu koja mu pre treninga hrle u zagrlja, u njih ugrađuje deo sebe i ispisuje jednu novu istoriju. 

MEDALJE I MNOGO VIŠE

Veliki uspesi ovog mladog momka i sportiste dosezali su do različitih kontinenata, od zlatne medalje iz Njujorka, bronza iz Las Vegasa, Slovačke i Mađarske. Potom ekipna bronza sa Balkanskog prvenstva sa reprezentacijom Srbije i Crne gore iz 2003. godine. Zlatna medalja sa premijer lige, ali i sa mnogih drugih državnih turnira i prvenstava.

(Snežana Čenad/s.cenad@telegraf.rs)